ДИМИТРИЈЕВИЋ Миша К. – глумац, редитељ и драмски писац (Шабац, 26. X 1854 – Загреб, 4. I 1909). – Право име му је Михаило. Основну школу учи у родном месту а нижу гимназију у Бгду, у који су му родитељи прешли да би средили свој тешко угрожени материјални положај. Био је добар цртач и, уместо да се посвети сликарству, завршио је молерски занат. Бавио се глумом у дилетантским позоришним дружинама. У Убу 1870. ступа у путујуће позориште Стевана Велића, у којем игра већином женске улоге. Затим с позоришном дружином Лазе Поповића (в) путује по Војводини, а после тога ради у путујућем позоришту Ђуре С. Протића; 1873. члан је НП у Бгду, у којем остаје кратко време. Потом ће с путујућим позоришним дружинама Михаила Димића, Ђорђа Пелеша (в) и поново Ђ. С. Протића гостовати у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини. У међувремену се жени глумицом Саветом рођ. Рашић (в. Димитријевић Савета). Почетком октобра 1879, за време гостовања у Темишвару, ангажује га Д. Ружић (в) у СНП за глумца и сликара кулиса, с тим да му се „за бојадисање плаћа посебно“; заједно с њим ангажована је и Савета, која је за време боравка у СНП умрла (28. VI 1885). Почетком августа 1885. напушта СНП и краће време проводи у путујућој позоришној трупи Гавре Милорадовића, с којим долази на гостовање у хрватске крајеве. Члан ХНК у Згбу постаје крајем октобра 1885, а крајем новембра исте г. венчава се са глумицом Маријом Рајковић (в), која после четрнаест месеци брака умире (19. I 1887). После тога се поново нуди Позоришном одсеку ДСНП наводећи у молби да га је пок. Марија „на самрти заклела да се врати у СНП одмах после њене смрти кад се већ обоје нису могли заједно вратити“. Почетком марта 1887. поново је у СНП и у њему остаје до средине јула 1890, када трећи пут одлази, за глумца и редитеља, у путујуће позориште Ђ. С. Протића, којем помаже и у вођењу трупе. Затим је поново ангажован у ХНК у Згбу, где непрекидно наступа на сцени од 14. II 1892. до 21. XII 1907, а после тога се дефинитивно повлачи са позорнице због тежег обољења, наступивши у последњој представи у улози Бриканвија у Бабјем лету Мејака и Алевија. У Згбу почетком септембра 1894. склапа свој трећи брак – са глумицом Милом Јовановић, која ће га за више од шест деценија надживети. У Драматској школи, коју је 1896. основао интендант ХНК Стјепан Милетић, био је наставник глуме, маскирања и костима до краја маја 1898, када је Школа, после Милетићевог одласка из ХНК, била затворена. Потом извесно време држи у Згбу своју приватну глумачку школу. Од 1. IX 1907. стални је редатељ ХНК. У СНП је наступао у широком и разноврсном репертоару и био је међу најзапосленијим члановима ансамбла, иако је имао лакше хронично обољење грла и мало храпав глас. Тумачио је драмске и карактерне улоге, играо млађе и средовечне отмене људе, а огледао се и у ролама комичарског фаха. Са успехом је креирао и млађе хероје и психолошке улоге. У оно време мало је било сценских уметника тако широког глумачког дијапазона. Улоге које су му у СНП додељиване биле су средње по обиму али важне за целину представе. Још за његовог боравка у новосадском Позоришту запажена је његова тежња за једноставношћу и непосредним и природним сценским изразом. У Згбу је дуго чекао да заузме место које му је према таленту и глумачким способностима припадало: низ година у загребачком ансамблу „се је слабо цијенио и употребљавао свуда гдје није било никога другога за коју улогу“. Тек га је Стјепан Милетић усмерио на драмске и карактерне улоге посвећујући му посебну пажњу, што га је убрзо сврстало међу најзначајније глумачке снаге загребачке сцене. Милетић му је поверио да у Драматској школи предаје глумачке предмете и поред глумаца неупоредиво већег угледа као што су били А. Мандровић (в), П. Брани (в), А. Фијан или М. Ружичка-Строци, објашњавајући доцније ову одлуку у своме Хрватском глумишту: „Да је мој избор пао управо на госп. Димитријевића, зацијело неће читаоце ове књиге изненадити. Господин је Димитријевић, никнуо из народа, свакако најприроднији глумац хрватске позорнице. Његова је игра увијек природна, и највише одговара народном стилу, уз то му је изговор чист и правилан. Свака афектација и претјеривање туђи су његову природному таленту. Бољега учитеља не бих био могао препоручити младим хрватским глумцима“. У ХНК је прославио 25-огодишњицу уметничког рада 3. XII 1900. улогом Фалстафа у Шекспировом Хенрију IV (први део) и том приликом одликован црногорским Даниловим орденом V степена. Свој књижевни рад је започео објављујући у новосадском „Позоришту“ (1887) песму-жалопојку На гробу, посвећену прерано умрлој супрузи М. Рајковић-Димитријевић. Затим је у „Стражилову“ (1888) штампао приповетку из глумачког живота Чика Зоран, а у Друштву хрватских књижевника читао свој драмски спев Сан Црногорке. Највише је, међутим, радио на драми: 1888. СНП му је извело у Сомбору шаљиву игру у три чина Љубав их измирила, а 1889. Матица српска му је наградила са 120 форината, из Накиног фонда, позоришну игру у три чина с певањем Кобан спомен, коју је СНП приказало 1890. у НСаду. У ХНК су му изведени: комедија У добар час (1893), коју је написао заједно са А. Фијаном, затим једночинка Јадац (1897), комедија у пет чинова Образ пред свијетом (1901) и шала у три чина Домаћи производ (1904), за коју је делио трећу награду (са Адалбертом Кузмановићем) на драмском конкурсу ХНК. Написао је, превео или прерадио још три краћа позоришна комада. У листовима и часописима објавио је још неколико приповедака и цртица.

УЛОГЕ: Гргур (Ђурађ Бранковић), Бернд Ротентурнски (Марија и Магдалена), Марко (Крвави престо), Басанио (Млетачки трговац), Ружичић (Покондирена тиква), Милан Текелија (Пера Сегединац), Дмитрић, Теофил (Смрт Стефана Дечанског), Каваљер Димон (Распикућа), Де Сирије (Федора), Еркибелд Керзики (Пут око земље за 80 дана), Морис, Гроф саксонски (Адријена Лекуврер), Гавра Максић (Еј, људи, што се не жените), Лотар Мекдоналд (Библиотекар), Милош Обренбеговић (Максим Црнојевић), Херцег Немурски (Лудвик XI), Ђ. Ранцављев (Завађена браћа), Макс Боден (Доктор Клаус), Октав (Господар ковница), Луј (Фуршамболови), Милан (Сеоска лола), Ролф (Фабрицијусова ћерка), Стева Грабић (Честитам), Балинт (Риђокоса), Некљужев (Наш пријатељ Некљужев), Едмунд (Краљ Лир).

БИБЛ: Јадац, породична шала из босанског живота у једном чину, Нада Сарајево, 1893, бр. 5-7, с. 74, 91-93, 107-110; Дилетанти, четири позоришна комада удешена за поједина дилетантска друштва, Згб 1901: Јадац, с. 1-39; Србинове гусле, алегоријска сцена, написала Анка Николић-Минобек, за дилетантску позорницу удесио М. К. Д., с. 41-48; У глухо доба, шала у једном чину, написао Хенрик Лаубе, превео М. К. Д., с. 49-71; Пијаница и пас, шаљиви монолог (по причи Нушићевој) саставио М. К. Д., с. 73-78.

ЛИТ: А-м, Вршац, 12. III „Адријена Лекуврерова“, Застава, 1883, бр. 45, с. 2; Милун, Извештај са гостовања Српског народног позоришта у Сомбору, Застава, 1883, бр. 179, с. 1; Др. Д., „Ђурађ Бранковић“, Застава, 1885, бр. 120, с. 3; Др. Д., Рума, 23. VII „Библиотекар“, Застава, 1885, бр. 127, с. 2; -Р-, „Доктор Клаус“, Браник, 1887, бр. 143, с. 4; НКО, Српско народно позориште, Застава, 1887, бр. 192, с. 2; (Ј.) Г(рчић), Завађена браћа, Позориште, НСад 1887, бр. 31, с. 142; К-ћ, Господар ковница, Позориште, НСад 1887, бр. 39, с. 173-179; -Р-, Еј, људи, што се не жените, Позориште, НСад 1887, бр. 40, с. 182; =, Федора, Позориште, НСад 1887, бр. 42, с. 190-191; К-ћ, Распикућа, Позориште, НСад 1887, бр. 44, с. 199; -И-, Пут око земље за 80 дана, Браник, 1888, бр. 3, с. 5; Ј. Грчић, …М. К. Димитријевић – „Кобан спомен“, глума из сеоског живота, ЛМС, 1889, књ. 160, с. 169-177; (Т.) О(стојић), Смрт Стевана Дечанског, Позориште, НСад 1890, бр. 11, с. 42-43, бр. 12, с. 46-47; А-м, Вилбрантова „Фабрицијусова ћерка“, Застава, 1890, бр. 11, с. 3; М. С(ави)ћ, Љубав их измирила, Позориште, НСад 1890, бр. 14, с. 54-55; С., Лудвик XI, Позориште, НСад 1890, бр. 34, с. 134-135; Пр., Наш пријатељ Некљужев, Позориште, НСад 1890, бр. 44, с. 174-175, бр. 45, с. 178-179; Н. Андрић, Спомен-књига Хрватског земаљског казалишта, Згб 1895, с. 65; А-м, Миша Димитријевић, Бранково коло, 1900, бр. 49, с. 1566; Петров (Ст. П. Бешевић), Чика Миши Димитријевићу, Врач погађач, 1900, бр. 23, с. 185; М. Ивић, Двадесетпетогодишњица глумовања Мише Димитријевића, Позориште, НСад 1900, бр. 52, с. 261-264; Р. Врховац, Образ пред свијетом, комедија, ЛМС, 1901, II додатак, с. 53-66; И. Војновић, На гробу Мише Димитријевића, у: Акорди, Згб 1917, с. 165-166; Н. Милан Симеоновић, Моји доживљаји, Згб 1918, с. 77; В. Стајић, Рад Матице српске на развијању књижевности, Споменица Матица српска 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 98; П. Циндрић, 80 година школовања глумаца у Загребу 1881-1951, Згб 1963, с. 10-13; Б. С. Стојковић, Српска путујућа позоришта од краја 19. века до првог светског рата, Театрон, 1975, бр. 4, с. 13-35; Стј. Милетић, Хрватско глумиште, II издање, Згб 1978, с. 75, 409-418; Н. Батушић, Повијест хрватскога казалишта, Згб 1978, с. 387.

Л. Д.