ДИМИТРИЈЕВИЋ Мита – књижевник, политичар и дипломата (Крагујевац, 18. XII 1879 – Београд, 4. XI 1952). У књижевном свету је био познат као Мита Оливера, назван тако према једној својој младалачкој поеми. Отац му се звао Јован, мати Јелена. Основну школу и гимназију похађао је у Крагујевцу (1896). Факултетске студије је најпре завршио на Великој школи у Бгду, затим (права) у Паризу (1904). Радио је прво као гимназијски професор у Бгду (1904), потом као чиновник Министарства иностраних дела у Бгду (1905), по конзулатима на територији Турске (1906-1912) и у Софији (1912-1915). За време Октобарске револуције, као саветник нашег посланства у Петрограду, касно је извршио задатак – евакуацију Југословенског добровољачког корпуса. Још је краће време био наш дипломатски представник у Софији (1919), па је ускоро пензионисан (1923). Бавио се политиком и четири пута био биран за народног посланика Радикалне странке (1920-1935). Пред Други светски рат постао је помоћник министра просвете (1941). У почетку је објављивао стихове, још у младости (1897-1913), у разним српским часописима и листовима. То су биле углавном младалачке исповести у не тако богатим варијацијама, песме о природи, родољубиве песме. Окушао је, затим, срећу и у приповедној прози (Приче, 1909), али се није снашао. Сарађивао је у „Грађанину“, „Делу“, „Бранковом колу“, „Звезди“, „Искри“, „Новој искри“, „Босанској вили“, „Зори“, „Нади“ (Сарајево), „Колу“, „СКГ“, „Епохи“, „Вољи“, „Демократији“, „Политици“, „Правди“, „Времену“, „Јутарњем листу“, „Животу и раду“…, али је много више радио на драми. Изгледало је чак једно време да ће се озбиљније посветити драматургији. Почео је 1911, када му је НП у Бгду извело Рачуне, друштвену драму у три чина, која је наговештавала извесне његове сценске могућности. Ометен ратом, наставио је да пише драме 1925. Тада му је ХНК у Згбу приказало Пировање (у НП у Бгду 1926). Затим ће му бити изведена два дела, оба прво у Згбу: Љубавник своје жене (1929) и Сестра Леке Капетана (1931). НП у Бгду му је извело и комаде Вечити Вавилон (1934) и Кањош Мацедоновић (1940). У Бгду су после Првог светског рата били неповерљивији према њему као драмском писцу, па је он стога као београдски књижевник нашао уточиште на загребачкој сцени. Као драмски писац, на жалост, није успео да нађе властити стил. Сувише је лутао тражећи теме и драматуршке поступке. Пошао је од друштвене драме, покушавши да прикаже предратне и поратне нарави; позабавио се визијом народне епике и написао драму у неодређеним стиховима; претворио је у сценско казивање једну старозаветну легенду да би свој драмски рад завршио сасвим неоригинално, драматизацијом новеле Стјепана Митрова Љубише Кањош Мацедоновић. Дела су му између два рата извођена и на позорницама у Скопљу и Сарајеву. За НП у Бгду превео је сам Самсона А. Бернстена (1909) и, у сарадњи са У. Петровићем и Св. Петровићем, у прози, Орлића Е. Ростана (1910). У рукопису је оставио дела: Добрица Милутиновић и Наше позориште крајем прошлог и почетком овог века. У СНП је 1926. изведено његово Пировање.

БИБЛ: Оливера, Бгд 1902; Приче, Бгд 1909; Једно симболично пророчанство народне песме, Епоха, 1919, бр. 109, с. 1; Зборник у славу Филипа Вишњића, Живот и рад, 1936, бр. 148, с. 117-119.

ЛИТ: П. Поповић, Реферат Главном просветном савету о књизи: „Оливера“ од Мите Димитријевића, Београд, 26. јуна 1902, Просветни гласник, 1903, бр. 1, с. 28-30; Б. Лазаревић, Рачуни, комад у три чина из београдског живота, од Мите Димитријевића, СКГ, 1911, бр. 11, с. 879-883; Б. Лазаревић, Мита Димитријевић, у: Импресије из књижевности I, Бгд 1912, с. 187-193; Др Р. Младеновић, Око драматизовања народне поезије. „Сестра Леке Капетана“ од Мите Димитријевића, Београдске општинске новине, 1932, бр. 2, с. 159-160; А-м, „Вавилон“ од г. Мите Димитријевића, Политика, 1934, бр. 9447, с. 10; Semper idem (Д. Д. Живаљевић), Вечити Вавилон, Живот и рад, 1934, бр. 122, с. 1144-1145.

Ж. П.