ДИМИТРОВИЋ-КОТАРАНИН Спиро – преводилац (Бенковац, 13. I 1813 – Загреб, 6. II 1868). Као граничарски официр служио је у аустријским гарнизонима у сјев. Италији; у Венецији је 1844. оптужен због учествовања у тајном друштву за „оснивање славјанског царства“. Пензиониран као капетан, живио је у Згбу. Био је одушевљени присташа Илирског покрета и сурађивао је у Гајевој „Даници“, у „Зори далматинској“ и „Позору“; ти су радови без изразитих књижевних вреднота. Драматизирао је роман И. С. Тургењева Руђин; изванредно је био плодан као преводилац претежно с њемачког а нешто и руског. Кад је загребачко казалиште постало 1860. народна установа под управом Димитрија Деметра, био је главни преводилац са сталном годишњом плаћом. У ХНК приказивано је у његовим пријеводима око 60 драмских дјела, а неколико десетака остало је у рукопису. Као преводилац служио се опорим језиком с мноштвом архаизама и локализама. Његови су пријеводи доживјели негативне оцјене А. Шеное. У анонимном некрологу у „Драгољубу“ речено је: „На његово писање викаху њеки… ну он је језик наш боље знао него гдјекој хвалисави учењак наш, кажемо, да је био жив риечник народних риечи и фраза“. По Н. Андрићу: „Часник у миру, а родом из чистога штокавског краја, уметао је, заведен љепотом свога језика, енергичке народне фразе и тамо гдје им није било мјеста, а као војник није могао да се отресе германизама“. Међу мноштвом писаца што их је превео били су Шекспир (прераде), Калдерон, Шилер, Нестрој, Раупах, Скриб, Дима отац и син, Лаубе, Феје, Коцебу, Сарду, Фрајтаг, Бризбар, Мозентал, Бирх-Пфајфер, Бајар, Денери, Диманоар, Бенедикс, Тепфер, Хоп и др. У СНП приказивана су у његовом пријеводу дјела: 1865. Низ бисера (К. Холтај), 1866. Цврчак (Ш. Бирх-Пфајфер), 1869. Виконт Леторијер (А. Бајар и Ф. Диманоар), 1871. Марија Стјуартова (Ф. Шилер), 1872. Кућна капица доктора Фауста (Ф. Хоп), 1873. Сланик (К. А. Гернер), 1873. Сеоска простота (К. Тепфер), 1873. Добросрећница (Ш. Бирх-Пфајфер), 1874. Виљем Тел (Ф. Шилер), 1875. Звонар Павловске цркве у Лондону (А. Хесе), 1877. Посљедње љубавно писмо (В. Сарду), 1881. Несташни ђаци (Ј. Н. Нестрој) и 1888. и Марија, кћи пуковније (А. Бајар и Ж. Сен-Жорж), те посрба Шумска ружа (В. Милер) 1881.

ЛИТ: А. Т(калчевић-Вебер), Суд о Руслану и Лудмили, у преводу Спире Димитровића, Народне новине, Згб 1860, бр. 17, с. 19 и 21; А-м, Спиро Димитровић Котаранин, Славјански југ, Згб 1868, бр. 2; А-м, Шпиро Димитровић Котаранин, Драгољуб, Згб 1868, бр. 6.

С. Б.