ДИНИЋ Љубица – глумица (Кикинда, 28. IV 1861 – Нови Сад, 2. III 1937). Девојачким презименом Ђуришић – кћи Јована и Софије рођ. Марић, сестра Зорке Добриновић (в) и супруга Милоша Хаџи-Динића (в). Учила је Вишу женску школу; 15. III 1877. ступила је у путујуће позориште Ђорђа Пелеша приликом њеног бављења у Сремској Митровици. Г. 1881. је ангажована у СНП, у којем је, са малим прекидом од септембра до децембра 1885, остала до 1. VII 1886. Трупи Ђорђа Протића прикључила се 1. VII 1886. Затим је била члан дружине свога супруга до 30. VIII 1894, када су се заједно понудили новосадском СНП; како нису примљени у ангажман, поново су глумили код Ђ. Протића, а онда су непуну сезону, од 13. IV 1895. до 27. I 1896. били у ХНК у Згбу и потом кратко у трупи Петра Зорића у Сарајеву. У СНП су ангажовани од 16. III 1896. и у њему су остали до 20. VIII 1904. Трећи пут су код Ђ. Протића (у Сарајеву и Мостару), а потом у позоришном друштву „Драгош“, да би од 15. IX 1907. до јуна 1908. припадали ансамблу осјечког ХНК. У СНП се враћају 15. IX 1908. и остају до почетка Првог светског рата; по ослобођењу, од 1. I 1919. настављају рад у СНП, касније НП у НСаду, до маја 1925, када су обоје пензионисани. Као већина младих глумица у малом ансамблу, и Д. је у почетку по потреби наступала у мањим улогама свих жанрова, рано испољивши афинитет према драмским и трагичним ликовима зрелих и старих жена. Повремено, када је карактер улоге одговарао њеној природи, била је веома запажена код критике (Милан Савић је у свом приказу њену Сару Гилднерову у Библиотекару назвао мајсторским ремек-делом). Приликом гостовања СНП у Сарајеву 1912. њена је Мерима у Шантићевој Хасанагиници оцењена савршеном. Овом је креацијом обележила и 40-огодишњицу глумовања у НСаду 22. XI 1920.

УЛОГЕ: Удова Добрићка (Бангалоз), Бернерка (Добре сведоџбе), Грофица Ландзберг (Психе), Дона Луција (Карлова тетка), Метелкина (Двеста хиљада), Олга (Лажни цар Димитрије), Васиљка (Јасмина и Ирена), Катарина (Јеврејин из Пољске), Милена (Прибислав и Божена), Ката Милићка (Крајишкиња), Марија (Тако је морало бити), Анђа (Сватови), Стана (Станоје Главаш), Бароница (Бакара), Ана (Сваком своје), Монгоденовица (Мадам Монгоден), Алексићка (Голгота), Јеца (Ускочкиња), Јања (Сузе), Аделаида (Неверни Тома), Роксанда (Јанковић Стојан), Дебела Госпођа (Ђаво), Ема (Звони трећи пут), Мајка (Уријел Акоста), Мајка Југовића (Косовска трагедија), Боја (Кнез Иво од Семберије), Милојка (Народњак), Мира Чобанићка (Дивљуша), Стана (Лазарево васкрсење), Клариса (Код белог коња), Соња (Љубомора), Милеса Миловановић (На угледу), Диран Виктор (Топаз), Мари (Лилиом), Магда Мифтон (Нијоба), Вобержеровица (Роман сиромашног младића), Сајболд (Задушне жене), Јерина (Молитва), Катарина (Анђео поноћи), Госпођа Дироа (У новој кожи), Кулибина (Љубав, Потапенко), Босиљка (Сеоска лола), Хедвига (Наше жене), Сока (Саћурица и шубара), Даринка (Две сиротице).

ЛИТ: П., Стари Бечеј, 19. 3. „Језуита и његов питомац“, слика из француског шаљивог живота, Застава, 1882, бр. 49, с. 3; Милун, Извештај са гостовања СНП у Сомбору, Застава, 1883, бр. 179, с. 1; М. С(ави)ћ, Сеоска лола, Позориште, НСад 1884, бр. 2, с. 7; -р-, Две сиротице, Позориште, НСад 1884, бр. 16, с. 63; (М.) С(авић), „Библиотекар“, шаљива игра од Густава Мозера, превео Б. Галац, Јавор, 1884, бр. 10, с. 315-318; (Б), „Стеван последњи босански краљ“ од М. Поповића, Српско коло, 1884, бр. 9, с. 4; П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 45, с. 3; -о-, (Српско народно позориште у Панчеву), Стражилово, 1885, бр. 8, с. 254-255; А-м, Седница артистичког одбора Друштва за Српско народно позориште, Застава, 1886, бр. 33, с. 2; А-м, Извештај привремене управе СНП-а о стању и радњи српске народне позоришне дружине, Браник, 1896, бр. 106, 107, 108, 110, 113, с. 2; Г., Мајчин благослов, Позориште, НСад 1896, бр. 43, с. 170-172; А-м, СНП у Суботици, Суботичке новине, 31. V 1896; Др К. Суботић, Како су играли наши глумци у Митровици, Застава, 29. X 1897; Ј. Хр(аниловић), Јеврејин из Пољске, Позориште, НСад 1898, бр. 28, с. 122-123; А-м, Извештај привремене управе СНП-а о стању и раду српске народне позоришне дружине, Србадија, Велика Кикинда 1898, бр. 61, с. 3-4; -а, У недељу 18. новембра гледасмо први пут „Станоје Главаш“, Застава, 21. XI 1901; Г., „Ђидо“, слика из живота у 4 чина с певањем од Јанка Веселиновића, Браник, 1907, бр. 267, с. 4; Л. (Марковић) М(ргу)д, Српско народно позориште, Трговачке новине, 1909, бр. 46, с. 366; Армил, „Народњак“, сатирична игра у три чина, написао Л. Мргуд, Браник, 1910, бр. 7, с. 3; М. П., Летимичан осврт на минулу новосадску сезону од 12. новембра 1909. до 31. јануара 1910, Бранково коло, 1910, бр. 8, с. 123; Ј. Грчић, „Част“, драма у 4 чина од Хермана Зудермана, Браник, 1911, бр. 210, с. 1-2; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1912, бр. 2, с. 3; А-м, Синоћ је у позоришту даван руски комад „Љубав“ од Потапенка, Српска ријеч, Сарајево 14. III 1912; А-м, СНП у Загребу, Застава, 24. V 1913; А-м, „Максим Црнојевић“, трагедија од Лазе Костића, Браник, 1913, бр. 190, с. 3; А-м, Синоћ је приказан чешки шаљиви комад „Звони по трећи пут“, Застава, 30. X 1913; А-м, Косовска трагедија на позорници, Застава, 9. XII 1913; Бајле, Нада (Холандски рибари), Слобода, 1919, бр. 93, с. 3; А-м, Двоструки глумачки јубилеј, Застава, 16. IX 1920; А-м, 40-годишњица глумовања, Застава, 5. XI 1920; А-м, Прослава 40-годишњице Милоша и Љубице Динић, Застава, 25. XI 1920; А-м, „Пера Сегединац“, Застава, 9. VI 1921; А-м, Статистички преглед позоришне сезоне 1923-1924, Застава, 20. VII 1924.

С. Ј.