ДИНУЛОВИЋ Радивоје – редитељ (Београд, 1. VIII 1880 – Врњци, 3. VIII 1941). Посинак је глумца Светислава (в). Завршио је пет разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену, као глумац, 1895. у путујућој дружини Ђуре Протића у Ваљеву и у њој се задржао до 1897. Од 1897. до 1900. је, најпре помоћни (Михаилу Рисантијевићу), а затим самостални сценариста у НП у Бгду. Од 1900. до 1912. је радио у НК у Осијеку (сем 1906/07, кад је био у путујућој трупи Петра Ћирића); од 1913. до 1914. је био ангажован у Дубровачком позоришту. Један део окупације у току Првог светског рата провео је у заробљеничком логору у Нежидеру, где се бавио и позориштем, а од 1916. је био члан НК у Вараждину. Од 1917. до 1919. је са Николом Хајдушковићем водио путујуће позориште по Босни и довео га у Сарајево, где је од 1920. до 1922. био редитељ, административни секретар и технички шеф НП. Од 1923. до 1925. био је, као један од оснивача, управник и редитељ Суботичког позоришта, од 1925. до 1927. редитељ и артистички управник Градског позоришта у Битољу, 1928. редитељ у Градском позоришту у Лесковцу, од 1928. до 1929. поново редитељ Градског позоришта у Битољу под управом Роберта Матека Матијевића и онда је значајно допринео спајању овог са Градским позориштем у Нишу, при чему је образовано Позориште Моравске бановине. У њему је био главни редитељ и убрзо, после смењивања Роберта Матијевића, и његов по реду други управник до почетка 1932. У Позоришту Моравске бановине радио је као редитељ до 1935, када је пензионисан, али је исте г. реактивиран и постављен за редитеља Градског народног позоришта у Крагујевцу, које је 1936. постало НПДб. Четрдесетогодишњицу свога уметничког рада прославио је 12. II 1935. у Нишу. Одликован је Орденом Светог Саве V степена. Постепено се, од сценаристе који је радознало пратио уметничку делатност у народним позориштима у којима је радио, изграђивао у доброг редитеља. Интелигентан и даровит, стално радећи на свом усавршавању и стицању знања, он се лепо развијао и ослобађао се оне шаблонске рутинерско-практичне глумачке режије и трудио се да у уметничком раду буде инвентивнији и што мање баналан. Са посебном бригом посвећивао се нарочито декоративној опреми сцене, тражећи увек сликовите, ефектне боје и облике. Његове режијске инсценације деловале су складно и за око. Супруга Слава рођ. Марковић и ћерка Мила удата Величковић биле су глумице а син Предраг редитељ.

РЕЖИЈЕ: Слепа богиња, Товаришч, Нечиста крв, Капинера, Ана Карењина, Пољубац пред огледалом, Господски дом, Продавница ваздуха, Пут око света, Зона Замфирова, Госпођа министарка.

ЛИТ: А-м, Градско позориште, Невен, Суботица 1922, бр. 39, с. 3; С. Фишлер, „Нечиста крв“ у извођењу Бановинског позоришта, Дан, 1934, бр. 130, с. 7; Ј. Лешић, Динуловић Радивој, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 95-96.

Б. С. С.