ДОБРИНОВИЋ Јелисавета-Јеца – драмска глумица (Врањево, 26. V 1841 – Осијек, 2. II 1898). Четврто по реду дете свештеника Луке Поповића (в) од шесторо његове деце која су се определила за глумачку професију. Основну школу учила је у Сремским Карловцима и Овсеници, а у родитељском дому проширила је знање стечено у школи. У својој 27. г., стално настањена у Сремским Карловцима, постаје глумица; њене три сестре: Драгиња Ружићка (в), Љубица Коларовићка (в) и Софија Максимовићка (в), и један брат, Лаза Поповић (в), увелико су наступали на сцени и стицали глас способних и познатих позоришних „вештака“ када се она, 4. XI 1868, први пут појавила на позорници, у СНП, у НСаду, као Ана у Змајевом Шарану. Није могла одолети наговарању А. Хаџића (в), па је пристала да окуша срећу на „даскама што живот значе“, али под условом да што чешће игра само улоге старијих жена. Њена жеља била је прихваћена: до последњег дана своје каријере, коју у целости остварује у СНП, тумачиће такве роле; не увек жене баш истога карактера, једнаке нарави или схватања, али увек, без изузетка, старије. Остаће заувек необјашњена и њена одоцнела удаја: 12. I 1884. венчала се са П. Добриновићем (в), дванаест г. млађим од себе. Добриновић је тада, када је одлучио да уђе у моћну породицу Ружићевих, имао преко 30, а она више од 42 године. (Изгледа да ни тада, сем њених сестара и брата, а ни више од три деценије после њене смрти, нико није знао када је уистину рођена). Била је савестан и дисциплинован члан, веома радљива, и никада није позоришним управама правила ни најмање проблеме. Насупрот сестри Драгињи, која је у младости умела бити осиона, па се и као старија завађати с целим светом, она се кроз три деценије глумачког рада држала достојанствено, могло би се чак рећи скромно, непрекидно у другом плану, не излажући себе прекорима и не завидећи никоме. Унапред се знало шта јој у репертоару припада, и она је знала свој посао, па ни неспоразума није могло бити. Повремено је, у појединим улогама, са успехом и певала. Свакој својој улози, без обзира на њену величину, посвећивала је једнаку пажњу и настојала да је изради до најмањих појединости. У том погледу карактеристична је оцена Т. Остојића њене Крезубе бабе у Распикући: „Проћи ћу мимо све остале велике улоге, него ћу запети баш о најмању и то зато, што тумачица те улоге може послужити за узор савесности и врлине свакоме глумцу који има у себи амбиције да буде прави уметник и свећеник на Талијину храму. Мислим овде гђу Добриновићку (’Крезуба баба’). Вредно је видети с каквом верношћу и истинитошћу се она маскирала и обукла за своју малу улогу. Вредно је видети с каквом је студијом и конзеквенцијом одиграла и овом приликом једну од својих баба и то можда најнезнатнију бабу. Та преданост својој вештини и студија до најтање потанкости и одликује правога уметника“ („Позориште“, НСад 1890). Веома храбро подноси једну тешку операцију 1883. у Бечу. У НСаду је 20. IV 1895. прославила 25-огодишњицу уметничког рада (опет са закашњењем!) као Пелагија Ивановна Рогошкина, у представи лакрдије Зец И. И. Мјасницког. На Главној скупштини ДСНП 5. XI 1897. било је одлучено да се она пензионише, али ту одлуку УО за њеног живота није стигао да спроведе. Била је, чак и у зрелијем добу, глумица лепо скројене фигуре, гипка, лака и окретна; лика ни лепог ни ружног, али веома маркантног, и живих, разиграних очију. Имала је изузетну моћ трансформације и са сцене је, без обзира да ли тумачи позитивне или негативне јунакиње, зрачила истинским шармом. У њеној игри никада није било претеривања: премда једна од највећих миљеница публике, није се за њом поводила нити јој чинила уступке. Заступала је карактерни фах и најчешће играла комичне улоге. О њеном јубилеју било је јавно изречено: „нико у нас не уме данас тако верно приказивати на позорници женске типове из нашег народног живота; нико не уме тако живо да нам изнесе пунице, стрине, куме; зле, језичне, заједљиве жене, сплеткашице, брбљуше, чанколизе, оштроконђе, па тек оне ројтанске покондирене тикве… Она приказује своје улоге увек природно и истинито, и не тражи да игром својом произведе ефекат или пљескање. Она се никад не истиче својом улогом напред, да од штете буде игри осталих приказивача и утиску комада у целини“ (А. Хаџић, 1895). А поводом њене смрти било је истакнуто да је СНП неочекивано изгубило своју „најприроднију глумицу, која је створове своје маште, своје душе и свога ума увек знала задахнути правом психичком истинитошћу тако дивно, да јој је ход и гред, сваки поглед па и најмањи покрет, увек био природан, истинит, увек у складу са ситуацијом и приказаним карактером“ (А. Хаџић, 1898).

УЛОГЕ: Станићка (Мамица), Перса (Вампир и чизмар), Мекићка (Војнички бегунац), Мутибарићка (Еј, људи, што се не жените), Ката Пратљачина (Нови племић), Ракила (Циганин), Наста Сомчић (Нашла врећа закрпу), Чингрићка (Рат у миру), Сара (Покондирена тиква), Маркиза Монтефиори (Дон Цезар од Базана), Волмутовица (Фабрицијусова ћерка), Истирка (Жене у уставном животу), Ката (Француско-пруски рат), Ана (Шаран), Динтерова (Госпође и хусари), Павлина (Ултимо), Фрошарка (Две сиротице), Рогошкина (Зец), Крезуба баба (Распикућа), Јевросима (Милош Обилић, Суботић), Ана Кенеди (Марија Стјуарт), Јевросима (Ђурађ Бранковић), Ката Соколовић (Избирачица), Марта (Фауст), Нера (Подвала).

ЛИТ: Б., Војнички бегунац, Позориште, НСад 1872, бр. 33, с. 135; С. М(илованов), Покондирена тиква, Позориште, НСад 1882, бр. 28, с. 111; -р-, Две сиротице, Позориште, НСад 1884, бр. 16, с. 63; -с-, Циганин, Позориште, НСад 1887, бр. 28, с. 130;  Ј. К(нежеви)ћ, Фауст, Позориште, НСад 1887, бр. 35, с. 163; (Т.) О(стојић), Распикућа, Позориште, НСад 1890, бр. 7, с. 27; Ј. Грчић, Јеца Добриновићка, Стражилово, 1892, бр. 10, с. 154; А-м, Јеца Добриновићка, Позориште, НСад 1895, бр. 37, с. 145-147; А-м, Прослава двадесетпетогодишњице Јеце Добриновићке, Позориште, НСад 1895, бр. 40, с. 157-159; (Т.) О(стојић), Марија Стјуартова, Позориште НСад, 1896, бр. 40, с. 158-159; Ј. Хр(аниловић), Зец, Позориште, НСад 1896, бр. 15, с. 58-59; А-м, Јеца Добриновићка рођена Поповић (1850 sic! – †1898), Позориште, НСад 1898, бр. 1, с. 1-2; А-м, Јеца Добриновић, Бранково коло, 1898, бр. 5, с. 159; А-м, Једна тужна вест, Србадија, Велика Кикинда 1898, бр. 68, с. 4.

Л. Д.