ДОСТОЈЕВСКИ Фјодор Михајлович (Фёдор Михайлович Достоевский) – руски приповедач, романсијер, публициста и издавач часописа (Москва, 11. XI 1821 – Петроград, 9. II 1881). Својим делом представља једног од највећих и најактуелнијих писаца у светској књижевности. И његов живот и његов књижевни рад стални су предмет свестраног истраживања за више од 150 година. Млади инжињерац, па завереник у Петрашевском клубу (1847), осумњичен да се бавио пропагандом револуционарних идеја, „кријумчарећи“ и разрађујући познато Писмо Гогољу Бјелинског, ухапшеник који је стајао на стратишту пред извођењем смртне казне, па помилован изненадном царском одлуком (да „удар“ буде необичнији и већи), сибирски робијаш и каснији повратник под сталном присмотром полицијских органа, он је и својим животом био (и остао) загонетна појава. Додају ли се овоме његове болести, посебно епилепсија, велико сиромаштво и коцкарска страст, онда ће још јасније бити зашто је био стваралац који стално изазива истраживаче на нова проучавања и друкчије судове од постојећих и устаљених. И у идеолошком погледу, он је изузетно противуречна и тешко објашњива личност. Једно време био је то идеалист, романтик, са револуционарним идејама упереним против царистичког режима, близак извесним облицима утопијског социјализма, а у другим периодима, после повратка из Сибира, као уредник часописа „Епоха“ и „Време“, био је огорчени противник социјалистичких идеја, понекад проповедник хришћанског морала и у многим случајевима конзервативац и реакционар. Много од његовог живота, противуречних идеја и изненадних обрта налази се у његовим великим романима, који се данас сматрају најбољима и најпопуларнијима у светској књижевности (Записи из мртвог дома, 1860, Понижени и увређени, 1861, Записи из подземља, 1864, Село Степанчиково, Злочин и казна, 1866, Идиот, 1868, Зли дуси, 1871-1872, Кротка, 1876, Браћа Карамазови, 1879-1880). Први период у његовом књижевном стварању (Јадни људи, 1846, Двојник, 1846, Беле ноћи, 1848) одликује се великим саосећањем са малим човеком и његовим невољама. У томе се осећа Гогољев утицај, али је од својих првих дела био оригиналан писац који је нарочито „копао“ по дубинама човекове психологије и људског друштва, увек налазећи разлоге за и против, често истичући мотив двојника, двојних мисли и поступака код својих јунака. У каснијем периоду, нарочито од појаве романа Злочин и казна, бирао је најосетљивије и најактуелније теме своје савремености и уграђивао их са страшћу борца који никад ни у чему не може бити равнодушан. Све велике идеје свог времена: побуне и смирења, револуције и мирна стања, путеве и беспућа, социјализам и православље, однос личности према друштву и утицај друштва на појединца, садашњости и наде у будућности, страсно је уметнички обликовао до судара и катастрофа које замрачују човеков ум или му наговештавају светле визије. Многи велики писци света признавали су његов утицај пишући под његовим утицајем или објашњавајући његово уметничко дело. Због напете драмске радње у његовим романима, због честих судара и великих катастрофа које се дешавају у људима, због изузетног дијалога као „сукоба мисли“, сва његова велика дела су драматизована и постала су општа својина светске драмске литературе. Како је сам признавао, није био у стању не само да напише драму, него ни да драматизује било које своје дело. Поводом драматизација и нових актуелности његових романа поставља се питање о уметничкој снази драматизатора и о времену кад се, на сцени, изводе његова дела. Јер, углавном, драматизације су се „држале“ зато што су се односиле на познато пишчево дело, а не зато што би драматизатори досегнули и домашили снагу овог уметника. Међу драматизаторима ствараоцима истиче се француски писац Албер Ками, који је драматизовао роман Зли дуси. Даље, драматизацијама је често упрошћавана основна идеја дела, па је до изражаја више долазило оно што је спорно, проблематично и, самим тим, драматично. Тако се и проблем „достојевштине“ доследније провлачио и наметао у драматизацијама него што је био у романима. У књижевности југословенских народа његово дело је врло добро познато, често превођено и детаљно коментарисано. Многи међу највећим југословенским писцима и критичарима расправљали су о његовом књижевном делу, уважавали га као једног од најдубљих писаца светске књижевности и трпели његов утицај у свом стваралаштву. Нарочито је велико интересовање за његова дела било у XX веку. Почевши од Јована Скерлића, Богдана Поповића и Драгутина Прохаске, до Аугуста Цесарца, Вељка Петровића, Исидоре Секулић, Јосипа Видмара, Боривоја Јевтића, Јосипа Бадалића, Бранка Лазаревића, Милоша Савковића, па све до садашњих: Милосава Бабовића, Драгана Јеремића, Николе Милошевића и других, његово дело је стална тема све новијих и друкчијих истраживања и  разматрања. СНП је имало на репертоару неколико драматизованих дела овог писца: Идиот (1929), Браћа Карамазови (1938), Злочин и казна (1944), Понижени и увређени (1959).

В. Кл.