ДОТЛИЋ Лука – позоришни радник, театролог и публициста (Нови Сад, 16. VIII 1913 – Нови Сад, 29. X 1984). Рођен је у сиромашној породици од старине настањеној у НСаду. Основну школу и гимназију учио је у родном месту, а школовање је прекинуо због материјалних  разлога. Као гимназист почео се бавити спортским новинарством 1929. Запослио се као финансијски службеник 1931: најдуже је радио у Финансијској дирекцији и Финансијском одељењу Банске управе. Упоредо са својом финансијском службом, био је сталан хонорарни сарадник новосадског дневног листа „Дан“ од 1935. до 1941, најпре спортски извештач, затим слободни репортер и од 1937. позоришни и филмски рецензент. Био је секретар НП у Панчеву, под управом др Марка Малетина, од 1942. до априла 1945. Члан је СНП од 18.IV 1945. до 31. VIII 1972, када је отишао у пензију. У СНП је био административни секретар, в. д. шефа рачуноводства, секретар Драмског студија СНП 1947, секретар Позоришта, технички директор и, од 1. IX 1961. до пензије помоћник управника. Огледао се и као редитељ. Један је од организатора Драмског студија, односно Средње позоришне школе, у којој је предавао историју југословенских позоришта и драме 1949-1959. и исти предмет у Драмском студију СНП 1964-1972. Учествовао је у организовању обновљене Опере СНП 1947, оснивању Стеријиног позорја 1956. и пословима око изградње нове зграде СНП у периоду од 1955. до 1982. На његову иницијативу обновљено је издавање часописа „Позориште“, основан Штампарски погон СНП 1962, установљена Библиотека СНП и покренута издавачка делатност СНП. Био је члан редакције и плодан сарадник Енциклопедије СНП. Објавио је преко 200 публицистичких радова из области позоришта, највише о историји СНП, позоришту у Војводини и у земљи, и о културној прошлости Војводине. Његова књига Из нашег позоришта старог садржи део тих радова у избору самог аутора. Као друштвени радник од 1945. је учествовао у раду самоуправних тела у СНП, сарађивао у културним установама и организацијама, посебно позоришном аматеризму, наступао као предавач, организовао десетак документарних изложаба из историје позоришта и о нашим драмским писцима. Био је један од најсвестранијих трудбеника нашег позоришног живота у дугом временском распону од пола столећа и неуморни истраживач, познавалац и популаризатор наше позоришне прошлости. Разноврсне су његове заслуге за рад и развој СНП у послератном раздобљу. Био је свестрани зналац организационих, финансијских, техничких и нормативних полуга што чине практичну основу од које умногоме зависе уметничка прегнућа и остварења, а коју позоришни уметници често недовољно познају у пуном опсегу или је мање или више пренебрегавају. На разним пословима које је обављао испољавао је велику вредноћу и будну савесност, брижно водећи рачуна о интересима своје позоришне куће као целине. Ништа није урадио површно и овлашно, па макар било у питању и нешто ситније, мање важно, што наиђе изненадно и узгредно. Сваки посао му је био важан и, поштујући свој рад и његов смисао, свему што је радио придавао је озбиљан значај. Био је плодан, веома обавештен и значајан театролог. Његови радови одликују се студиозношћу и поузданим познавањем историјских извора и историјске епохе из које потичу. Позоришту је посветио цео свој живот, главне потенцијале своје радљивости, љубави и оданости. Такође је значајна његова дугогодишња активност у Матици српској, Стеријином позорју и Фудбалском клубу „Војводина“. Залагао се за оснивање Академије уметности у НСаду и Позоришног музеја Војводине. Своје личне амбиције неуморно је уткивао у сталну бригу за напредак СНП и развој културног живота свога родног града, Војводине и целе земље. За свој рад добио је многа признања: почасни члан Удружења драмских уметника Војводине, Искра културе Војводине, Октобарска награда града Новог Сада, Златна медаља „Јован Ђорђевић“, Орден рада са златним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.

РЕЖИЈЕ: Власт, Изгубљено писмо, Дванаест гневних људи.

БИБЛ: Премијера Шенхерове „Дечје трагедије“, Дан, 1937, бр. 260; Успомена на Соренто, Дан, 1940, бр. 51; Марин Држић: Дундо Мароје, Дан, 1940, бр. 64; Премијера „Породице Бло“ од Љубинке Бобић, Дан, 1940, бр. 261; Национално-културна мисија „мезимчета“ у прошлости, Дан, 1940, бр. 263; Луиђи Пирандело: Хенрик IV, Дан, 1940, бр. 267; Кад је среда – петак је, Дан, 1940, бр. 273; Франтишек Лангер: „Периферија“, Дан, 1940, бр. 279; Авети, Дан, 1940, бр. 297; Своји смо – ми ћемо се споразумети, Дан, 1941, бр. 16; Стерија: „Зла жена“, Дан, 1941, бр. 45; „Два идола“, Дан, 1941, бр. 56; Прва представа „Избирачице“ у Новом Саду, НС, 1950, бр. 12; Његошев „Горски вијенац“ на позорници, НС, 1951, бр. 27; Са гостовања СНП-а у Пољској, НС, 1958, бр. 132-133; Ј. Ђорђевић о сарадњи са београдским Одбором, Дневник, 9. IV 1961; Прослава 100-годишњице Српског народног позоришта у Новом Саду, Позоришни живот, Бгд 1962, бр. 17; Шекспирова прослава у Новом Саду 1964, Позоришни живот, Бгд 1964, бр. 24; Алекса Бачвански и његово доба, Позориште, Тузла 1968, бр. 6, с. 687-726; Позоришне везе између Срба и Мађара, Сцена, 1973, бр. 1; За „Родољупце“ Стеријини сувременици нису знали, Позориште, НСад 1980, бр. 5-6; Из нашег позоришта старог, НСад 1982; Змај и Српско народно позориште, Позориште, НСад 1983, бр. 1-2.

ЛИТ: А-м, Лука Дотлић, НС, 1952, бр. 35; О. Н(оваковић), Јон Лука Карађале: „Изгубљено писмо“, НС, 1957, бр. 121; Ј. Виловац, „Власт“, Дневник, 26. X 1958; А-м (Ј. Виловац), Лука Дотлић, позоришни публициста (Нови Сад). Снови и стварност, Дневник, 16. XII 1970; М. Хаџић, Живот посвећен позоришту, Сцена, 1984, бр. 6, с. 182-183; В. Поповић, Лука Дотлић, Сцена, 1984, бр. 6, с. 183-184; М. К(ујунџић), Члан старог позоришта, Дневник, 30. X 1984.

В. П.