ДРАГУТИНОВИЋ Владета – драмски глумац, редитељ и преводилац (Београд, 1. XII 1893 – Београд, 18. VII 1975). Школовао се у Бгду и пет г. у Паризу. За то време похађао је и завршио Школу за дикцију и драмску уметност (Ècole de diction et d’art dramatique Laudner-Dollet), а све време боравка посећивао је пробе и представе великих редитеља у значајним париским позориштима (Ф. Жемије, Ш. Дилен, Лиње-По, Питојеф). Члан НП у Бгду постао је 1912. После непуне две сезоне проведене у Дубровачком покрајинском позоришту, по повратку из Париза од 1920. до пензионисања, 1950, био је веран београдској сцени, а позоришно активан остао до 1965. Тумачио је значајне драмске улоге, а нарочито ефектно ликове љубавника, првенствено у француском репертоару, уз изванредну дикцију, са однегованим уметничким стилом и сценским шармом. Између два рата био је најплоднији преводилац позоришних дела са француског: превео је преко 120 драмских дела, већином комедија. Од 1930. као редитељ поставља најчешће савремене француске и западноевропске драматичаре. Марта 1956. прославио је 25-огодишњицу уметничког рада у НП у Бгду. За многе преводе, успешну режију и тумачење дела француских драматичара на сцени НП у Бгду француска влада га је 1950. одликовала „Златном академском палмом“, а 1956. Легијом части. У НСаду је гостовао у више наврата између два рата (Госпођа с камелијама, 1925; Soirées libres, 1926), а у СНП су изведени његови преводи: Стакленце М. Мереја 1924, Кожа Бирабоа и Нансеа 1924, Литература Л. Маршеа 1924, Рођака из Варшаве Л. Вернеја 1926, Заљубљена жена Ж. Порто-Риша 1926, Дрвени коњи А. Антоана и М. Лерија 1932, Госпођица Ж. Девала 1934, Да се насмејемо А. Салакруа 1956. и Позабави се Амелијом Ж. Фејдоа 1965.

БИБЛ: Аутобиографија, Театрон, Бгд 1984, бр. 45/46, с. 41-43.

ЛИТ: А-м, Најстарији љубавник наше позорнице слави свој јубилеј, Политика, 7. I 1936; А-м, Пред препуним позориштем синоћ је г. Владета Драгутиновић прославио свој јубилеј, Политика, 12. III 1936; М. Радошевић, Пирандело је остао загонетка (Неостварене улоге великих глумаца), Политика, 14. VII 1975; М. Кујунџић, Ласте без пролећа, Дневник, 16. V 1965.

З. Т. Ј.