ДРАКУЛИЋ Светозар – оперски певач, бас (Пакрац, 26. XII 1926 – Нови Сад, 21. VI 2012). Похађао je четири разреда средње музичке школе, а потом се три г. школовао на Музичкој академији у Бгду у класи Николе Цвејића. Члан Опере СНП био је од 15. IX 1950. до 28. II 1951, а успешно је дебитовао као Спарафучиле у Риголету. Од 1. IX 1951. до 24. XI 1952. ангажован је у Опери СНГ у Љубљани где је радио са маестром Богом Лесковицем. Потом је отишао на усавршавање у Беч на музичку академију код професорке Елизабет Радо. Током боравка у Аустрији и у Немачкој трудио се да себи обезбеди егзистенцију и квалитетно усавршавање. Тако је успео да стекне статус солисте хора „Јован Дамаскин” у Есену, који је неговао источну, православну духовну музику. Са овим хором је гостовао у базилици Светог Петра у Ватикану за време Концила 1965. Ипак, он се определио за оперско певање па је у тек основаној Камерној опери у Бечу био један од првих певача. Потом следе солистички ангажмани у европским оперским кућама: у Базелу, где је био запажен као Велики инквизитор у Дон Карлосу, затим у Аугзбургу, па у Вирцбургу, где је остварио читав низ главних басовских улога сериозног карактера. Ту је наставио са усавршавањем на Конзерваторијуму у класи професорке Клинк. Током свих тих ангажмана постигао је лепе успехе и добијао изузетно похвалне критике. Његово интересовање за Вагнера одводи га у Десау (Источна Немачка), где се сваке г. одржава Вагнеров фестивал (мај је посвећен Вагнеровим операма). Успео је да овлада целокупним вагнеровским репертоаром у главним басовским партијама (Холанђанин луталица, Риенци, Мајстори певачи, Лоенгрин и Танхојзер), али је певао и у другим операма. Међутим, жеља за повратком у земљу враћа га у НСад и од 16. VIII 1967. он је поново члан Опере СНП, где остаје до пензионисања, 31. I 1985. Током своје дуге каријере показао је завидну свестраност, сачувао је свежину гласа и показао способност у најодговорнијим певачким задацима. Изузетно лепог гласа, ретко дубоког баса, и изванредне певачке технике и глумачко-сценске способности певао је различит репертоар у историјско-стилском, али и у погледу фаха и жанра, од најтежих басовских улога, до комичних и оперетских. Имао је високо професионални однос према послу, са изузетном одговорношћу је прилазио реализацији сваке улоге. Бавио се и концертним певањем, као тумач лида или солистичких партија у ораторијском певању. После одласка у пензију наставио је да пева у операма СНП. За СНП је превео говорни текст за Чаробну фрулу, а био је асистент редитељима за опере: Еро с онога свијета, Отело, Трубадур, Травијата, Слепи миш, Кнегиња чардаша и Аида.

УЛОГЕ:  Спарафучиле (Риголето), Јакопо Фијеско и Пјетро (Симон Боканегра), Начелник (Вертер), Отац Гвардијано (Моћ судбине), Олег (Крутњава), Шјор Филе (Мала Флорами), Кнез Гремин (Евгеније Оњегин), Рамфис (Аида), Базилио (Севиљски берберин), Ђеронимо (Тајни брак), Алвизере Бадоеро (Ђоконда), Доктор Гренвил (Травијата), Рајмондо (Лучија ди Ламермур), Црни боб (Хајде да стварамо оперу), Магбет и Банко (Магбет), Мефисто (Фауст), Оровезо (Норма), Харисон Хауел (Пољуби ме, Кети), Марко (Еро с онога свијета), Тозин кум (Власт и Аналфабета), Грдосија и Други разбојник (Мачак у чизмама), Црквењак (Тоска), Секретар (Госпођица Жужи), Бонзо (Мадам Батерфлај), Кончак (Кнез Игор), Калман жупан (Барон Циганин), Колен (Боеми), Буонафеде (Живот на Месецу), Ендре II (Банк бан), Цунига (Кармен), Ферандо (Трубадур), Папулеску (Грофица Марица), Абимелех (Самсон и Далила), Кецал (Продана невеста), Филип II (Дон Карлос), xxx (Сви смо ми једна партија), Џон Фалстаф (Веселе жене виндзорске), Симоне (Ђани Скики), Лодовико (Отело), Фалке и Франк (Слепи миш), Тимур (Турандот), Кнез Леополд (Кнегиња чардаша), Велики свештеник вавилонског бога Бела (Набуко), Сарастро и Други оклопник (Чаробна фрула), Сем и Том (Бал под маскама).

ЛИТ: А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 60; О. Панди, Тежња ка доброј традицији, Дневник, 9. III 1976; О. Панди, Полетна и допадљива представа, Дневник, 6. VI 1976; О. Панди, Ведра сценска игра, Дневник, 31. X 1976; Е. Гвоздановић, „Ђани Скики” први пут међу Новосађанима, Дневник, 16. XI 1979; Е. Гвоздановић, Опроштај без носталгије, Дневник, 15. VI 1980; Е. Гвоздановић, Побеђена принцеза, Дневник, 3. V 1982; Е. Гвоздановић, Осврт на репризу Вердијевог „Набука”, Дневник, 16. VI 1983; Е. Гвоздановић, Чар „Чаробне фруле”, Дневник, 22. XII 1983; Е. Гвоздановић, Добри, стари Верди, Дневник, 8. IV 1984.

Е. Г. и М. Л.