ДУШАНОВИЋ Станоје – глумац, редитељ, управник и хроничар/историчар СНП (Бања Лука, 5. XI 1906 – Нови Сад, 28. X 1987). Родитељи Јевто и Љубица, тетка Јулијана, брат Милорад, снаха Загорка и сестра Јулка били су глумци; супруга Илинка рођ. Дуганџија такође је била глумица, као и њихова деца Бисерка и Јевто. У овој глумачкој „династији“, по броју чланова највећој после деце поп-Луке Поповића и њиховог потомства, Д. је био најсвестранији и најмаркантнији. У НСаду је завршио основну школу и нижу гимназију. Средњу трговачку школу је напустио јер је већ као дечак био значајно присутан на сцени СНП, од 1919. ангажован као члан-волонтер, а од 1925. и професионално као стални члан. У НП у Бањој Луци радио је од 1931. до 1933, а потом је са Николом Динићем и Добривојем Раденковићем основао Београдско повлашћено позориште и с њиме гостовао по Банату, Срему и Србији. У сезони 1934/35. био је у београдском НП – Секцији за Дб, од 1935. до 1937. у СНП и од 1937. до почетка Другог светског рата у НПДб. Рат је провео у заробљеништву у Немачкој (Алендорф, Бад Сулц и Цвикау), где је у логорашким позориштима обављао разне послове – од организаторских до извођачких. После ослобођења прикључио се драмском ансамблу СНП, у којем је остао до пензионисања, 15. VIII 1961, изузев сезоне 1951/52. коју је провео у НП у Сарајеву. Као пензионер наставио је да игра до 1968. Статус првака Драме добио је 15. XI 1947. указом Министарства просвете Републике Србије. СНП је 1948. представом Скапенове подвале Ж. Б. П. Молијера обележило 25-огодишњицу његовог уметничког рада. У новосадском театру је обављао и дужности секретара, директора Драме (1953/54) и био в. д. управника. Повукавши се у пензију, уз поезију којом се бавио од ране младости и пецање по којем га такође памте Новосађани, наставио је да допуњује деценијама прикупљану грађу о историји СНП: још као дечак обећао је глумцима у трупи СНП: „све ћу вас овековечити златним словима“. Записивао је биографске податке глумаца, редитеља и осталих чланова СНП, бележио догађаје и анегдоте из позоришног света и ову богату документацију, углавном у рукопису, оставио Позоришном музеју Војводине у НСаду. Понешто од ове грађе је и штампано: у „Застави“ (1926-1929), „Панчевцу“ (1929), „Дану“ (1936) и после рата у „Нашој сцени“, „Дневнику“, „Трибини“ и новосадском „Позоришту“. Његов Мали лексикон чланова новосадских позоришта од 1861. до 1941. године објављен је у Споменици Српског народног позоришта 1861-1961. Радознао, довитљив и духовит, изразито проницљивог посматрачког дара, градио је вишедеценијско глумачко искуство и  навелико га користио у креирању ликова. Публику и критику је пленио полетношћу, живописношћу и разиграношћу, а детаље који су доприносили рељефности ликова проналазио је психолошким приступом карактерима. Успешно се сналазио у разноврсном репертоару – од народских комада, водвиља и комедије до сериозних драма и трагедија. Октобарску награду града НСада добио је 1978, а највише признање СНП, златну медаљу „Јован Ђорђевић“, 1983 (обе за животно дело). За улогу Трговачког путника у Тетовираној ружи Тенесија Вилијемса наградило га је Удружење драмских уметника Србије 1959, а на петим Сусретима војвођанских позоришта у Сомбору 1951. похваљен је за улогу Госпара Орсата у Дубровачкој трилогији И. Војновића. Одликован је Орденом рада са златним венцем (1961).

УЛОГЕ: Пелегрен (Наш попа код богатих), Џафер-ага (Зулумћар), Јеврем (Кад то не сме нико знати), Жарко (Голгота), Иванов (Љубомора), Анта (Покојник), Милан (Сеоска лола),  Максим (Ђидо), Диперон (Покојни Тупинел), Хрушак (Признање), Риста Тодоровић, Чеда Урошевић, Ујка Васа (Госпођа министарка), Џим (Американска јахта у сплитској луци), Светозар Ружичић, Јован (Покондирена тиква), Тони (Периферија), Фрош (Слепи миш), Оберон (Сан летње ноћи), Бопчински (Ревизор), Знобов (Оклопни воз), Беркутов (Вуци и овце), Волпоне (Волпоне), Митке (Коштана), Трговачки путник (Тетовирана ружа), Скапен (Скапенове подвале), Госпар Орсат (Дубровачка трилогија), Клеант (Тартиф), Софра Кирић (Вечити младожења), Креонт (Антигона), Кланфар (Леда), Маринко (Хајдук Станко), Вића, Јеротије (Сумњиво лице), Черкун (Варвари), Кића (Два цванцика), Алфред Дулитл (Пигмалион), Жутилов (Родољупци), Отело (Отело), Витез од Рипафрате (Мирандолина), Срета (Зла жена), Вековић (Песма), Јованча Мицић (Пут око света), Ихмењев (Понижени и увређени), Вићентије Јовановић (Пера Сегединац), Ђед Вук (Вук Бубало), Рендалов (Три бекрије), Бибишон (Позабави се Амелијом), Неди (Трактат о слушкињама), Поп (Ваљевска подвала), Барон Ротшилд (Љубичица са Монмартра), Барон Дибл (Анатолове љубави), Чанг (Земља смешка), Пеџ (Веселе жене из Виндзора), Прота, Катихета, Свештеник, Продавац мртвачких сандука (Аутобиографија), Угљеша Вучковић (Три луда дана).

РЕЖИЈЕ: Зулумћар, Слуга као барон, Коштана, Сеоска лола, Шарени програм број један.

ЛИТ: А-м, Сезона 1925/26, Застава, 28. VIII 1925; А-м, Српско народно позориште (сезона 1925-1926), Comoedia, 1925, бр. 3, с. 26-27; В., „Љубомора“, Ново време, Стари Бечеј 1926, бр. 11, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 17, с. 2; О. С(уботи)ћ, „Две сиротице“ – драма од Џ. Оксендорфа, Застава, 3. X 1926; А-м, „Зулумћар“, Застава, 2. X 1928; А-м, „Антонија“ од Ленђела, Застава, 25. X 1928; Ст., Наше позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1929, бр. 19, с. 4; С. Ж., „Американска јахта у сплитској луци“ од М. Беговића, Нови Сад, 26. X 1935; А-м, Станоје Душановић, Нови Сад, 27/28. XI 1935; М. Николић, Франтишек Лангер: „Периферија“, Нови Сад, 1. XII 1940; Б. Ч(иплић), Три актовке, СВ, 1. II 1946; Б. Чиплић, Стеријина „Покондирена тиква“ у режији Боривоја Ханауске, СВ, 31. VIII 1946; Б. Ч(иплић), „Два цванцика“, СВ, 12. IX 1946; С. Бајић, Двадесетпетогодишњица Станоја Душановића, Позориште, 1948, бр. 4- 5; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 380, с. 363; Ј. Виловац, „Волпоне“ на сцени ВНП, СВ, 17. III 1950; Б. Чиплић, Волпоне, ЛМС, 1950, књ. 365, бр. 5-6; Б. Чиплић, Игњатовићев „Вечити младожења“, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 146; Ј. Виловац, „Дубровачка трилогија“ на новосадској сцени, СВ, 22. IV 1951; Н. Петин, Штраусов „Слепи миш“, СВ, 13. VII 1951; А-м, Нов директор Драме СНП-а, Дневник, 2. VII 1953; М. Бабинка, Сачувати поезију, извући драмске елементе, Дневник, 10. II 1956; Д. Поповић, Давичо-Ђурковић: Песма, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 271; Д. Поповић, Бранислав Нушић: „Пут око света“, ЛМС, 1956, књ. 378, с. 583; Ј. Виловац, „Тетовирана ружа“ Тенесија Вилијамса, Дневник, 2. XI 1958; М. Кујунџић, Успела обнова „Песме“, Дневник, 21. IV 1959; М. Антић, Станоје Душановић, Дневник, 7. V 1961; С. Кисић, Глумачка лоза Душановића, Политика, 14. V 1961; К. Савић, Златна јесен Станоја Душановића, Позориште, НСад 1970, бр. 5, с. 9;  М. Кујунџић, Заточници маште, I, НСад 1986, 5-45; А-м, Умро Станоје Душановић, Дневник, 30. X 1987; Н. П(опов), Пола столећа глуме, Дневник, 31. X 1987; А-м, Великом глумцу – остали дужни, Вечерње новости, 2. XI 1987; М. Кујунџић, Мисионар позорнице, Дневник, 3. XI 1987; М. Кујунџић, In memoriam. Станоје Душановић, Алманах позоришта Војводине, 1987/88.

В. В.