ФИЛИПО Едуардо де (Eduardo de Filippo) – италијански глумац, редитељ и драмски писац (Напуљ, 24. V 1900 – Рим, 31. X 1984). Потиче из познате глумачке породице; од детињства везан за сцену, наступао је у многобројним глумачким дружинама (Скарпета, Вилани, Карини-Фалкони, Молинари). Један је од оснивача „Хумористичког театра де Филипијевих“, у којем је радио од 1930. до 1944. са сестром Титином и братом Пепином, глумцима. Г. 1944. основао је „Едуардов театар“, којим је руководио до 1974. Био је изврстан зналац сценског заната и достојан настављач славне традиције напуљског театра, комедије дел’ арте и Едуарда Скарпете. Надахнут психологијом и филозофијом напуљског народа, већ је у предратној фази доказао изузетан таленат, пре свега комедијом Божић у кући Купиело (Natale in casa Cupiello, 1930), где су очигледне одлике његових будућих дела: виртуозном сценском техником оживљени призори који су истовремено неодољиво комични и дирљиво озбиљни. На његову уметничку зрелост пресудно је утицао Пирандело (в), али је он ипак остао веран дијалекту и комично-патетичним, горко хумористичним мотивима из свог Напуља. У њима је ангажовано сагледао људске судбине и противуречности у структури италијанског послератног друштва. Из његовог смеха и горчине којом приказује тамне, покаткад бизарне стране живота и карактера увек извиру витални дух, лукавство и доброта малог напуљског света, људска топлина која и најцрњем збивању отвара трачак оптимизма. Писао је и на књижевном језику и на наполитанском дијалекту. У каснијем стваралачком периоду (60-их г.) комедије су му све више испуњене песимизмом и поучним тоновима. Стекле су велику популарност како у Европи тако и у Латинској Америци, али и у Совјетском Савезу. Де Ф. се успешно, као глумац и сценарист, огледао и на филму. Аутор је педесетак драмских дела, махом комедија, од којих су најпознатија: Био једном један Напуљ (C’era una volta Napoli, 1931), Реквијем за вашу душу (Requiem all’ anima, 1932), Нећу ти платити (Non ti pago, 1940), Милионерски Напуљ (Napoli milionaria, 1945), Филумена Мартурано (Filumena Marturano, 1946), Лаж са дугим ногама (Le Bugie con le gambe lunghe, 1948), Унутрашњи гласови (Le voci di dentro, 1948), Пријатељство (Amicizia, 1952), Мртви се не боје (I Morti non fanno paura, 1956), Субота, недеља, понедељак (Sabato, domenica e lunedi, 1959). Избор његових најбољих комедија објављен је у двема књигама под насловом Кантата непарних дана, I-II (Cantata dei giorni dispari, 1957-58), али се његова плодна списатељска активност и после тога наставила. У СНП је 1965. изведена његова Филумена Мартурано, а 1979. Субота, недеља, понедељак.

БИБЛ: Напуљски милијунаши, прев. И. Карловић, Згб 1952; Филумена Мартурано, прев. М. Кујунџић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1288; Субота, недеља, понедељак, прев. Б. Ракић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1974.

ЛИТ: Г. Д(ивљак)-А(рок), Изузетан свет, Дневник, 8. XI 1965.

Д. Р.