АНТИЋ Мирослав – књижевник (Мокрин, 14. III 1932 – Нови Сад, 24. VI 1986). Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Кикинди и Панчеву. По сопственом казивању „био је зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво“, сликао, писао сценарија и режирао филмове. Г. 1950. постао је технички шеф НП у Панчеву и сарадник „Панчевца“, а четири г. касније (1954) студент славистике на београдском Универзитету. Од 1954. до 1956. је био креатор и аниматор лутака у Градском аматерском позоришту у Панчеву, а од 1959. до 1960. уредник „Пионира“ у Бгду. У НСад долази 1960. за новинара-уредника листа „Дневник“. Од 1963. до 1966. уређивао је ревију „Ритам“, од 1970. до 1972. Билтен Сусрета позоришта Војводине, а од 1979. до 1981. обновљени Змајев „Невен“. Прву песму, „Мајка“, објавио је у „Младости“ 1948. Још 1959. Дечја драмска група Радио Бгда извела је, у драматизацији и режији Бате Миладиновића, сценски приказ Плавог чуперка, који ће у дефинитивној верзији бити објављен тек 1965, у издању „Младог поколења“. Написао је и три радио-драме: Звездана река (Радио НСад, Драма на мађарском језику, изведено под насловом Звездане реке, 1959), Повечерје (Радио НСад, Драма на мађарском језику, 1961) и Отужни марш (Радио Сарајево, 1962). Подвечерје је, адаптирано за сцену, изведено 1961. у Сомбору, а затим у НСаду („Театар 61“). Отужни марш емитован је на заједничком програму Француске радио-дифузије 1962, потом приказан као телевизијска драма на првом каналу Француске телевизије (1964), док га је, прилагођеног условима сцене, извело Градско позориште у Отави, у Канади (1964). Исте, 1964. г. у Thêatre de L’Estoc у Монтреалу (Канада) изведен је Парастос у белом. Комедија Женидба на оглас приказана је у оквиру делатности Студентске сцене Трибине младих (НСад 1961), док је Рт Добре Наде, драма у три чина, остала у рукопису (в. у Библиотеци СНП, сигн. 2330). Сам је драматизовао и режирао своје „весело циганско вашариште са неколико суза и капи кише“ Гарави сокак (Камерни театар 57, Сарајево 1975; НП – Népszinház, Суботица 1976). Библиографија досад објављених А. књига садржи 89 јединица, а поједине песме су му уврштене у 111 антологија и антологијских публикација. Дела су му превођена на мађарски, словачки, румунски, русински, македонски, словеначки, турски, албански, француски, енглески, пољски, немачки, руски, чешки и шпански језик. Добитник је Стеријине награде за најбољи радио-драмски текст изведен на VI фестивалу југословенске радио-драме (Отужни марш, 1962; награду је делио, равноправно, са Миодрагом Ђурђевићем, аутором радио-драме Одрпанац и двојица), двеју „Невенових“ награда (1964. и 1978), Награде „Младог поколења“ (1965), Октобарске награде Града НСада (1971), Горанове награде (1975), Златне арене за сценарио (Пула 1976), Награде ослобођења Војводине (1978), Седмојулске награде (1980), Октобарске награде Кикинде (1982), Награде „Младог поколења“ за животно дело у области поезије за децу (1983) и Награде „Јован Поповић“ за животно дело (1986). Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1974). Са сцене СНП А. песничка реч први пут се чула 29. XI 1956. на премијери поетске панораме Војводина (антологија српске лирике), за коју је сачинио избор и написао конферансу Борислав Михајловић-Михиз, а режирао је Јован Коњовић. У првом делу, у поглављу „Завичај“, А. поему „Војводина“ казивао је Драгутин Колесар. Касније су је, разним пригодама и поводима, са изузетним успехом рецитовали Илија Слијепчевић (в), Влада Матић (в) и Мира Бањац (в). Драму Парастос у белом СНП је извело 2. X 1959. Овом представом обележен је почетак рада Мале сцене СНП у згради која се и данас налази у Улици Јована Суботића 5. А. песничко дело подстакло је и Димитрија Ђурковића (в) да сачини драматизацију његове поезије, која је под називом Сентиментална представа премијерно приказана 25. III 1974, а поема Војводина композитора Рудолфа Бручија (в) да напише истоимену кантату за солисте, рецитаторе, дечји и мешовити хор и симфонијски оркестар, изведену први пут (у том облику) на свечаности поводом отварања зграде СНП 28. III 1981. Парастос у белом, „тај бели и поштени парастос“, та „драмска игра у осам сати увече“, изронио је сасвим неочекивано из ужарене, радознале маште песника Војводине. Он, који, по властитом признању, никада није прочитао ни један једини редак из Бекета и Јонеска, одједном је осетио потребу да напише драму о ритовима и пустарама, у којима све заудара на времена давна, у којима се глуви од самоће и слушања прашине која пада по стварима. Ма колико се чинило егзистенцијалним, чак егзистенцијалистичким у сартровском смислу, дело је, и поред свих пренагљености и усиљености, превасходно поетска игра у којој људи сањају да би живели и живе да би досањали своје померене и ишчашене снове. Битишу да би се лагали данима, да би један другоме поверавали мале, ситне тајне, да би се препирали или измишљали приче о докучивости среће. Но, не треба превидети да све ово, та њихова кућа Ушера, изгубљена између мочвара и ветрова, та рашомонска прича о самоубиству које ће се тек догодити, тај бег пред спознајом окрутности скоро манијакалних креатура, та јадна безизлазност, та никада допричана „најлепша прича“ самозаборава – траје, на одређени начин, још и данас у литератури намењеној позоришту. Упорна, помало монотона као јесења киша, отегнута у недоглед као пустара, цинична и злобна као људи који је говоре. Драматизована и сабијена у оквире нове, драмске, форме А. поезија је у Сентименталној представи зазвучала некако друкчије. Непосредно уочи премијере драматизатор и редитељ Димитрије Ђурковић дао је њену најтачнију квалификацију записавши: „Стихови Мирослава Антића из разних књига његове поезије састављају се у овој нашој представи и склапају у једну свима добро познату причу из наших живота. Иначе, Сентиментална представа јесте комад сачињен маказама и лепком и, наравно, с глумцима.“

БИБЛ: Б. Михајловић-Михиз, Војводина (антологија српске лирике), сценска поетска панорама, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 688; Парастос у белом, драма у три чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 927; Сентиментална представа. Према поезији М. А. комад сачинио Димитрије Ђурковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1866.

ЛИТ: С. Ст(анић), „Парастос у белом“ – Антићева поетска драма, Дневник, 2. X 1959; Ј. Максимовић, Један неспоразум – „Парастос у белом“ Мирослава Антића, у режији Боре Ханауске, Вечерње новости, 3. X 1959; М. Кујунџић, „Парастос у белом“ Мирослава Антића у режији Боре Ханауске, Дневник, 6. X 1959; Ч. Попов, „Парастос у белом“ без парастоса и белог, Индекс, 20. X 1959; А-м, „Парастос у белом” Мирослава Антића, у режији Боре Ханауске (Мала сцена Српског народног позоришта), НС, 1959, бр. 146, с. 6; Р. Поповић, Војводина је сусрет свих нас, Позориште, НСад 1975, бр. 10, с. 6; B. Farkás, Ilét este ősbemutató a Szerb Nemzeti Színházban. – Miroslav Antić: Érzelmes előadas, Magyar Szó, 23. III 1974; М. Караџић, Премијера „Сентименталне представе“, Политика, 25. III 1974; М. Антић, „Сентиментална представа“, Позориште, НСад 1974, бр. 7, с. 3; Д. Ђурковић, Реч редитеља пред представу, Позориште, НСад 1974, бр. 7, с. 3; М. Кујунџић, Стихови о љубави и мрзовољи и анегдоте о Циганима, Дневник, 27. III 1974; L. Gerold, Csalódas felső fokon; Bemutató az újvideki Szerb Nemzeti Színházban, Magyar Szó, 28. III 1974; Н. Попов, Испричано за трајање, Дневник, 26. VI 1986; Ф. Фехер, Б. Петровић, Ф. Штефан, М. Божић, О. Давичо, Н. Мајор, М. Матевски, Песништвом до звезда, Дневник, 26. VI 1986; М. Караџић, Сахрањен Мирослав Антић, Политика, 27. VI 1986.

М. Р.