ФЛЕР Робер де (Robert de Flers) – француски драмски писац (Пон-л’Евек, 25. XI 1872 – Вител, 30. VII 1927). Изданак старе аристократске породице – син Жана-Робера-Раула, помоћника префекта, и Марије Маргерите де Розијер, кћери генералног инспектора архива. После завршеног средњег образовања у париском лицеју „Кондорсе“ дипломирао је правне и историјске науке. Подстакнут драмским писцем Викторијеном Сардуом (в), чијом ће се ћерком оженити, посветио се књижевности и новинарству, пишући путописе, приповетке, есеје, позоришне критике… Али, свој прави позив открио је тек приликом сусрета са другом из детињства Арманом де Кајавеом (в). Овај му је предложио да се, по угледу на Мејака и Алевија, посвете писању позоришних комада. Од предлога до извршења био је само корак. Они су га направили. Комад је (оперете, комедије, буфо-опере, мариводажи, сатире) сустизао комад – производ посебног, деликатног париског духа. Сви су имали успеха, неки и посебног, као нпр. Микета и њена мати (Miquette et sa mère, 1906), који је СНП приказало 1926. Тако је било (ако не и успешније) и са следећа два комада: Љубав бди (L’Amour veille, 1908) и Краљ (Le Roi, 1909), који су у СНП играни 1912. и 1922. Врхунац славе постигли су Зеленим фраком (L’Habit vert, 1912), сатиром упереном против чланова Француске академије (овај је комад СНП приказало 1929). На одличан пријем су наишли и комади Лепа пустоловина (La Belle aventure, 1913), написан у сарадњи са Етјеном Рејом, и Господин Бротоно (Monsieur Brotonneau, 1914), које је СНП ставило на репертоар 1926, односно 1924. У међувремену су се збила два крупна догађаја: 1914. је избио Први светски рат, а 1915. је де Кајаве умро. Де Ф. је мобилисан као официр за везу у руско-румунској војсци. Вративши се из рата, постао је главни уредник дневног листа „Фигаро“; истовремено је прихватио да пише позоришну критику за лист „Le Gaulois“ („Гал“). Ускоро је (1920) изабран за члана Француске академије. Сарадњу какву је имао са преминулим де Кајавеом покушао је да постигне са Франсисом де Кроасејом. Написали су неколико комада, али се стари успеси нису обновили – било због старости, или због болести којој је ускоро подлегао, или због промењених друштвених односа, а можда и због недовољног уклапања са новим сарадником. У сваком случају, он остаје блистави представник позоришне епохе са почетка XX столећа. Поред наведених, у СНП је 1921. приказан још један њихов предратни успех: Буриданов магарац (L’Ane de Bouridan, 1909).

ЛИТ: А-м, „Буриданов магарац“, Застава, 9. IV 1921; А-м, „Љубав бди“, Застава, 17. I 1922; А-м, „Господин Бротоно“ од Флера и Кајаве, Застава, 14. X 1924; С. Петровић, У позоришту, Бгд 1928.

С. А. Ј.