ФОРЕТИЋ Далибор – позоришни критичар (Шибеник, 13. I 1943 – Загреб, 1. XI 2001). Основну школу и гимназију завршио је у Задру 1961, Педагошку академију (група за енглески језик) у Задру 1964. и Правни факултет у Згбу 1966. Од 1966. радио је у НИШРО „Вјесник“: до 1981. био је у редакцији „Вјесника“, у спољнополитичкој и културној рубрици, а потом се запослио као водитељ рубрике „Култура и стваралаштво“ у редакцији ИПТ „Данас“. Радио је као дописник, извештач, а писао је и о спољној политици. Прву позоришну критику објавио је у загребачком „Студентском листу“ (1962). У „Вјеснику“ и другим листовима је од 1964. до 1967. објавио више написа о позоришном животу и позоришних критика, а посебну пажњу је поклањао студентским и аматерским представама које су у то време, 60–их и 70–их г. прошлог века, биле један од главних носилаца авангардне естетике, другачијег сензибилитета и погледа на театар. Од 1972. радио је као стални позоришни критичар „Вјесника“. После „Вјесника“, критику је редовно писао за „Данас“, „Нови Данас“ и ријечки „Нови лист“. Повремено је објављивао опсежније позоришне критике или есеје из драматургије и театрологије у часописима „Сцена“, „Пролог“, „Одјек“, „Казалиште“, „Дубровник“, „Израз“… Као критичар и коментатор је сарађивао и у београдским недељницима, те радио програмима. Написао је поговор књизи драма Ивана Бакмаза Вјеродостојни доживљаји с псима. Сачинио је сценску адаптацију романа Козара Младена Ољаче, изведену у НП у Зеници, и радио-адаптације драма Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша и Еригон Јордана Плевнеша за драмски програм Радио-Згба. Био је главни селектор Фестивала малих и експерименталних сцена Југославије у Сарајеву (1980) и 27. Југословенских позоришних игара у НСаду (1982). Солидно образован и трудољубив, обавештен и привржен позоришту, са смислом за сажете анализе драматуршких и редитељских остварења, довољно храбар да одлучно подржи, али и тачно анализира представе експонираног експерименталног театра. У анализама представа СНП показивао је не само разумевање за специфичне садржајне и стилске особености овог позоришта него и наглашено добру вољу. Представе СНП видео је (и критички приказао) углавном на гостовању у Згбу, Бгду и на Стеријином позорју у НСаду (Покондирена тиква, На дну, Село Сакуле, а у Банату, Флора господина Флоријана, Зла ноћ). Био је први селектор Хрватског фестивала малих сцена у Ријеци (1994). Добитник је награда „Петар Бречић“ (1999) за критичарске текстове, осврте и театролошке студије, те „Отокар Кершовани“ (2000) за животно дело. Исказивао је изузетну добронамерност према младим колегама, водио је о њима рачуна и ненаметљиво их уводио у театарски живот тадашње Југославије.

П. М. и А. М.