ФОТЕЗ Марко – редитељ, писац и преводилац (Загреб, 31. I 1915 – Београд, 3. XII 1976). Отац му је био занатлија. У Згбу је завршио основну школу, гимназију и југословенску књижевност на Филозофском факултету (1937), где је 1943. и докторирао (дисертација „Стјепан Милетић“). Касније се позоришно усавршавао у Прагу, а редовно је посећивао театарске фестивале у Аустрији, Немачкој, Енглеској, Чехословачкој и Пољској. Био је запослен у загребачком ХНК од 1933. до 1939: најпре као помоћник редитеља, па секретар и затим редитељ. Од 1939. до 1941. био је директор Драме у НК у Сплиту, па на истој функцији у НК у Осијеку (1941/42). У сезони 1945/46. био је интендант НК у Задру, потом директор Драме у ријечком казалишту (1947-1948) и надаље редитељ: у НК у Вараждину (1948/49), Београдском драмском позоришту (1949-1954) и у Београдској комедији (1954-1959). Након тога је био у статусу слободног уметника до 1967, када је прихватио да као управник води сплитско НК; ту дужност је обављао до 1970, а затим је, поново као слободан уметник, дочекао пензију 1973. Био је ожењен глумицом Маријом Црнобори. Режирао је око двесто драма (Шекспир, Молијер, Гете, Шилер, Клајст, Островски, Шо, Брехт, Стејнбек, Вилдер, Нушић…), опера (Ћимароза, Росини, Сметана, Масне, Зајц и Барановић) и оперета (Офенбах и Лехар) у многим југословенским позориштима (Згб, Вараждин, Бгд, Осијек, Дубровник, Сплит, Задар, Цетиње, Ријека, Бује, Сомбор, Шабац, НСад, Суботица, Сарајево), те у иностранству (Чехословачка – Брно; Пољска – Вроцлав, Сосновјец; Енглеска – Ковентри; Холандија – Арнхем). Његове режије Шекспирових комада Хамлет и Сан летње ноћи изведене су на Дубровачким љетним играма (Ф. је  био један од иницијатора и организатора и од 1951. до 1964. члан већа овог фестивала). За сцену је адаптирао дела М. Држића – Дундо Мароје (у Згбу 1938), Плакир (Згб 1943), Скуп (Бгд 1943), Новела од Станца – Тирена (Дубровник 1952), Трипче де Утолче (Радио-Сарајево, 1965); М. Марулића – Јудита (Сплит 1940); непознатог кајкавског писца с почетка XIX века – Барон Тамбурлановић (Згб 1940); непознатог дубровачког писца XVII века – Старац Климоје (Бгд 1954); Стј. Милетића – Томислав (Сплит 1940); В. Стулија – Кате Капуралица (Сплит 1966). Драматизовао је дела: Дружба Пере Квржице М. Ловрака, Жртва Ј. Матка, Вуци М. Цихлар-Нехајева, новеле Како је народ пропадао Ј. Косора (Бгд 1951). Аутор је оперских либрета: Помет (1943), Каменик (1946), Матија Губец (1947), Невјеста од Цетинграда (1951) и Конац свијета и Алкар, која нису изведена. Адаптације домаћих и страних драмских дела извођене су му и на телевизијама Бгд и Згб. Његове комедије Ујак и Четворка даване су у многим позориштима (Згб, Бгд, Сарајево, Сомбор, Тузла, Корчула, Осијек, Вировитица); Четворка је преведена и играна у Чехословачкој (Праг, Брно). У рукопису му је остала драматизација Госпођице И. Андрића. Добио је награду СР Србије за режију драме А. Н. Островког Уносно место (1950), за режију Држићевог Скупа на Првом тједну драме јадранских казалишта (1958), Првомајску награду Удружења глумаца Хрватске (1967). Био је члан је Савеза књижевника Србије, ПЕН-клуба за Хрватску, Савеза драмских писаца, Шекспирског друштва у Бгду, а од 1974. члан-сарадник ЈАЗУ. Писао је песме, путописе, критике и осврте на представе и режије – у нашој и страној штампи; неки чланци о нашем позоришту преведени су на чешки, словачки, пољски, мађарски и немачки. Преводио је с немачког, италијанског, чешког, словачког, руског, енглеског – оперска либрета, драме и романе. Држао је предавања о југословенском позоришту, о Држићу, Андрићу, Крлежи, Нушићу, Шекспиру у Југославији, о Дубровачким љетним играма – широм Југославије али и у Бечу, Грацу, Прагу, Брну, Варшави, Кракову, Амстердаму, Копенхагену, Ковентрију, Будимпешти, Стокхолму, Берлину, Минхену, Франкфурту на Мајни, Ослу, Базелу, Луцерну, Њујорку, Принстону, Монтреалу… На седници Председништва СИЗ за културу Хрватске 6. II 1980. установљена је награда „Марко Фотез“ – „за истраживачке, књижевно-повјесне, критичарске и театролошке радове који се заснивају на проучавању хрватске драме и казалишне баштине од најранијих времена до Хрватске модерне“ (награду сваке треће г. додељује Завод за књижевност и театрологију ЈАЗУ). СНП је 1948. извело његову драматуршку обраду Држићевог Дунда Мароја, а 1952. и 1981. његов превод (са италијанског) Лоркиног комада Дом Бернарде Албе. Као редитељ гостовао је Опери СНП – 1952. поставио је Маснеовог Вертера.

В. В.