ФРЕДРО Александар (Aleksander Fredro) – пољски комедиограф и песник (Сурохов код Јарослава, 20. VI 1793 – Лавов, 15. VII 1876). Од 1809. до 1815. учествовао је као војник у наполеонским ратовима. Од 1815. до смрти боравио је углавном на породичном имању Бењкова Вишња и у Лавову. Узимао је учешћа у разним привредним и друштвеним подухватима на теренима источне Галиције. Г. 1829. изабран је за члана варшавског Друштва пријатеља наука, а 1873. за члана Академије наука у Кракову. Дебитовао је комедијом у једном чину Интрига на брзину (Intryga na prędce, написана 1815, приказана 1917). Његова најистакнутија дела настала су у првом периоду стваралаштва (1817–1835). Најбољим фарсичним делом у целокупном Ф. опусу сматра се комад Госпође и хусари (Damy i husary, 1825). Сличног карактера су му и друге комедије, претежно једночинке: Каква год (Pierwsza lepsza, 1824), Ксеноманија (Cudzoziemszczyzna, 1824), Нико ме не познаје (Nikt mnie nie zna, 1826). Трајном значају Ф. у пољској књижевности допринела су међутим три ремек-дела – комедије: Господин Јовјалски (Pan Jowialski, 1832), Девојачки завет (Śluby panieńskie, написана 1827, изведена 1833) и нарочито Освета (Zemsta, написана 1833, приказана 1934). Након свог наредног истакнутог комада Доживотна рента (Dożywocie, 1835) Ф. је, све до 1853, прекинуо са комедиографским стваралаштвом. Сценска дела настала у периоду  од 1853. до 1868. постала су позната тек после његове смрти; већина их је изведена на сцени у сезони 1877/78. или штампана у часопису „Дела“ („Dzieła“). Ове комедије, иако нису достигле уметнички ниво његових претходних остварења, имају одређене вредности: Два ожиљка (Dwie blizny), Господин Бенет (Pan Benet), Велики човек за мале послове (Wielki człowiek do małych interesów). Ф. комедије су писане углавном у стиху и имају значајно место у класичном пољском репертоару. Највећа снага овог комедиографа је у његовом реализму, у необичној способности виђења људи и обичаја друштва XIX века (пре свега племства), те таленат да се они преточе у сценске типове и ситуације комедије. Трансформација бистре животне опсервације у властити свет уметничке истине, у којем владају закони хумора и изражајности – непролазно је својство Ф. дела. Његова комедија Моњушка (Moniuszka) инспирисала је двојицу пољских композитора (Носковског и Мирецког) да по њој сачине оперско дело, а текст драме Госпође и хусари послужио је Луцјану Камјењском (Łucjan Kamieński, 1938) као подлога за оперски либрето и хрватском композитору Ивану Зајцу, за којег је либрето приредио Јосип Еуген Томић (1886). Ф. је био веома популаран у српском и хрватском театру, нарочито његов комад Госпође и хусари. Први пут га је, у преводу Макса Прице, приказало Друштво добровољацах загребачких (1849). У СНП је ова драма, у преводу Лазе Телечког, премијерно изведена 1864. и одржала се на репертоару све до 1910. Много је играна и у Бгду, Шапцу, Нишу и другде. Нешто мањи успех доживео је Ф. комад Девојачки завет: превод Јосипа Еугена Томића игран је 1872. у загребачком ХНК а 1877. у СНП. Комедије Каква год и Туђинство приказиване су у Згбу и Вараждину, а Nitko me ne pozna у Љубљани. У едицији „Игрокази друштва добровољацах загребачких“ штампана су 1850. два Ф. дела: Госпоје и хусари и Била која год.

ЛИТ: В. Франчић, A. Fredro na scenie zagrzebskiej, Pamiętnik Słowiański, 1952, св. III, с. 186–194; S. Kaszyński, Fredro na słowiańskim południu, Pamiętnik Teatralny, 1958, св. VII, бр. 2, с. 322–326; W. Kot, Dramat polski na scenach chorwackich i serbskich do roku1914, Kraków 1962, с. 9–21, 68–70, 74–77, 87–92; Ђ. Живановић, Фредро у Народном позоришту у Београду, Филолошки преглед, I–IV, Бгд 1969, с. 33–49.

В. Кт