ФРИШ Макс Рудолф (Max Rudolf Frisch) – писац и архитекта (Цирих, 15. V 1911 – Цирих, 4. IV 1991). Прва дела написао је још као гимназијалац. Студије германистике уписао је 1930. на универзитету у Цириху. Убрзо је увидео да му студије неће помоћи да стекне списатељски занат онакав какав је очекивао. Почео је да ради за једне циришке новине, где је писао есеје на тему Шта сам ја?, што је представљало почетак његовог слободног деловања као писца, а уједно је то била и главна проблематика већине његових будућих радова. Поред рада у новинама, држао је и курсеве на универзитету. Његов рад је био инспирисан аутобиографским самоистраживањима, обрађивао је приватне доживљаје и увек је био аполитичан. Од фебруара до октобра 1933. радио је као репортер у Прагу, Будимпешти, Бгду, Сарајеву, Дубровнику, Згбу, Истамбулу, Атини и Риму. Доживљаје са тих путовања искористио је за свој први роман Јирг Рајнхарт. Летње судбинско путовање (1935). После другог романа,  Одговор из тишине (који је изашао из штампе 1937), одустао је од писања и од 1936. до 1940. студирао је архитектуру. Међутим, током Другог светског рата, док је био у швајцарској војсци, поново је почео да пише. У Дневнику 1946–1949 (1950) изнео је свој доживљај света у послератној Европи, да би већ  1951. изашла  његова нова драма Гроф Едерланд, која је доживела неуспех. Исте г. одлази у САД и Мексико, где пише драму Дон Жуан или љубав према геометрији. После Другог светског рата, када је објавио роман Штилер (1954) који је доживео велики успех, посветио се само писању. Роман који му је донео светску славу и који је објављен на више од 30 језика, Хомо Фабер (1957), и данас је обавезна школска лектира у земљама немачког говорног подручја. Следе романи Рецимо да ми је име Гантенбајн (1964), Виљем Тел: школски уџбеник (1971), Монток (1975), Плавобради (1982), као и политички ангажоване драме Гроф Едерланд (1951), Дон Жуан или Љубав према геометрији (1953), Бидерман и паликуће  (1958), Андора (1961) и др.  У Дневнику 1966–1971 (1972) критички је проговорио о својој домовини, Швајцарској, и менталитету својих суграђана. У јулу 1958. упознао се са аустријском списатељицом Ингеборг Бахман и, иако је она одбила његову брачну понуду, он је све до 1968. био њен верни пратилац и сапутник. Веза између њих била је интензивна али проблематична. Његов роман Нека ми име буде Гантенбајн сматра се директном реакцијом на ту везу која се непосредно пре издавања романа завршила. Крајем 1968. венчао се са 28 г. млађом студенткињом немачког и француског језика Маријаном Елерс. Међутим, дошло је до развода 1979, када се обелоданила његова афера са 32 г. млађом Американком током једног семинара у САД. У центру Фришовог стваралаштва налазе се човекови конфликти са самим собом: проналазак и потврђивање сопственог идентитета, посебно у односу са другима, затим стварање сопствене биографије, подела између полова и њено укидање, старост и пролазност, као и проблем језика и шта се њиме уопште може рећи. СНП је извело његову драму Бидерман и паликуће.

М. Л.