АНУЈ Жан (Jean Anouilh) – француски драмски писац (Бордо, Француска, 23. VI 1910 – Лозана, 3. X 1980). Отац му је био кројач, а мати виолинисткиња. У Бордоу је ишао у вишу основну школу „Колбер“. Као осамнаестогодишњак прешао је у Париз и учио у колеџу „Шаптал“. Затим се уписао на Правни факултет, али је, због сиромаштва, после г. и по дана морао да прекине студије. Запослио се као секретар позоришта Луја Жувеа, али је због неслагања са њим напустио запослење и прешао у један уред за оглашавање. Био је и генерални секретар разних позоришта. За позориште се заинтересовао када му је било петнаест г. и више из њега није избијао. Посебне симпатије је имао за дела Мисеа, Маривоа, Пирандела, Шоа и Клодела. Пресудан утицај је на њега имало дело Жана Жиродуа. Са двадесет и две г. приказао је свој први комад. После његовог извођења одлучио је да живи од позоришта и помало од филма. Исте г. се и оженио. Затим је, на разним париским сценама, непрестано све до наших дана, па и у наше дане, излазио пред публику са по једним или више комада. Њихов је број данас знатан. Писац их је поделио на црне, ружичасте, бриљантне, костимиране, шкргућуће. Заједничка им је пишчева природа, састављена од белине, чистоте, идеала. Јер А. нема много илузија о човеку. Човек, по њему, не ваља. Али у човеку постоји тежња ка бољем, вишем, племенитијем. То боље, више, племенитије је и његов идеал. Он за њим упорно тежи, иако, идући за њим, никада не успева да га достигне. Али тежња се вечно обнавља, као што се обнавља и пад који је њена последица. А. због тога није реалистичан писац. Он је песник који пише у прози и који се служи позориштем да би саопштио своју визију о човеку. По томе песничком у себи он се додирује са Жиродуом, од којег се, по свему осталоме (игром идеја, каприциозношћу у њиховом везивању, узлетима интелекта) разликује: док је први писац главе, други је писац срца. А. је због тога ближи просечном човеку, мада упорно подвргава критици његов осећајни живот. Бавио се и режијом, адаптацијама и писањем сценарија и филмских дијалога. За режију је 1959. добио награду „Доминик“. Адаптирао је, између осталог, Тартифа и Богојављенску ноћ. Г. 1970. добио је велику светску награду „Чино дел Дука“. Исте г. му је додељена и награда француске позоришне критике. СНП га је открило после Другог светског рата. Приказало је два његова комада: Коломбу 1955. и Женски оркестар 1967. Поред тога, 1973. је извело балет Госпођице са кровова, за који је он написао либрето.

БИБЛ: Антигона, прев. Радован Ившић, Згб 1963.

ЛИТ: С. А. Јовановић, Жан Ануј, Република, Бгд 1952, 17, 24; В. Дубравчић, Потсмех илузијама, Дневник, 19. VII 1955; Д. Поповић, Жан Ануј: „Коломба“, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 148; Ј. Буљовчић, Значајно гостовање, Руковет, Суботица 1956, јун, с. 279-282; М. Капетановић, Биљешке о Анују, Сусрети, 1960, књ. 1, с. 277-298; Д. Сувин, Два вида драматургије, Згб 1964, с. 97-99; М. Тополовачки, Утицај хеленизма на савремену драму. Софокле – Жан Ануј: Антигона, Позориште, Тузла 1965, бр. 6, с. 581-589; П. Поповић, У кругу неспоразума, Борба, 25. IX 1967; М. Буњевац, Анујев „Бекет“, Позориште, Тузла 1969, бр. 2, с. 173-177; М. Буњевац, Анујев калеидоскоп, Бгд 1972.

С. А. Ј.