ГАЛ Ласло (László Gál) – књижевник и публициста (Ковиљ, 29. XII 1902 – Нови Сад, 13. VII 1975). Средњу школу је похађао у Будимпешти, где је доживео грађанску револуцију Михаља Карољија, затим пролетерску револуцију Беле Куна. После пада мађарске комуне одлази у Рим, а затим долази у Суботицу и постаје новинар. Г. 1935. покреће свој сатирични лист „Grimasz“, са изразитом антифашистичком тенденцијом, и издаје га до 1941. У истом духу пише и песме  које објављује у две збирке. Други светски рат је прекинуо његову књижевну делатност. По повратку из концентрационог логора, на позив ПК КПЈ за Војводину, долази у НСад последњих дана децембра 1944. и ради на покретању дневника на мађарском језику „Szabad Vajdaság“, касније „Magyar Szó“, чији ће сарадник остати до краја живота. Као подлистак ових новина крајем педесетих је обновио и свој „Grimasz“. Прве песме је објавио још као дечак (1914); у дечјем прилогу листа „Újság“ је, од 1922. до смрти издао укупно десет самосталних збирки песама (и две књиге хуморески, односно кратке прозе); био је и врстан и страстан новинар, такође од младих дана до краја живота. Публицистиком са бавио и у Будимпешти и Риму. У његовом песништву су веома уочљиве три фазе. Песме написане до избијања Другог светског рата, надахнуте поезијом Ендреа Адија, обогаћене експресионистичким цртама, показују да  му је доминантан доживљај Први светски рат и злослутни знаци припремања новог, још разорнијег светског пожара. Ослобођење доживљава и као своје лично ослобођење од непосредне смртне опасности и у својим песмама изражава одушевљење преживелог човека. Зато своје песничко стваралаштво, природно и без резерве, ставља у службу дневне политичке агитације: пише о првим послератним политичким и радним победама и те песме неретко стоје на првој страници дневног листа, уместо уводника. У првим послератним годинама написао је десетак скечева – једночинки о актуелним политичким и културним акцијама, као што су долазак колониста, акција описмењавања итд. ради обогаћења репертоара аматерских позорница широм Војводине, које су се такође ставиле у службу дневне политике. После прве послератне збирке песама прошла је читава деценија до нове књиге, мада је он и даље сматран  водећим песником у књижевности Мађара у Југославији. Упоредо са променама које су настале у целокупној друштвено-политичкој и  културној оријентацији наше земље после 1948, и Г. ревидира своје дотадашње песничко стваралаштво. Све се више окреће себи самоме, развија једну врсту интимне аутобиографске лирике, упоредо са протицањем живота, са доживљавањем старења појављују се тонови резигнације, све ово доноси собом и  обновљену песничку форму: напуштање интерпункције, богатство симболике, недореченост итд. Преводио је на мађарски југословенске писце Бранка Ћопића, Слободана Галогажу, Слободана Борића, Драгана Лукића, Јулију Лучев, Бранка В. Радичевића и др. Од 1945. је био члан Савеза књижевника Југославије. Добитник је Републичке награде за књижевност, Ордена братства и јединства са златним венцем, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима, две Октобарске награде града Новог Сада: за дугогодишњи новинарски рад, 1969. и за књигу Tenyerünkön a hold, 1971, „Híd“-ове награде, 1971, Награде Савеза новинара Југославије „Моша Пијаде“, 1972. и Седмојулске награде, 1975.

БИБЛ: Novellíra (песме и проза), Будимпешта, издање аутора, 1922; Versek, Суботица 1939; Ötvenhét vers (песме), Híd könyvek, 1949; Nevető könyv (хумореске), Братство-Јединство, НСад 1951; Dal a szegény halászról (песме), Форум, НСад 1959; Noé bárkája (новеле, цртице), Форум, НСад 1959; Ispiláng (песме), Форум, НСад 1961; Tarlóvirág (изабране песме), Форум, НСад 1962; Песме. Прев. И. Ивањи, Нолит, Бгд 1963; Lepkevilág (песме), Форум, НСад 1965; Szó a szélben (песме), Форум, НСад 1968; Tenyerünkön a hold (песме), НСад 1970; Rozsdás esték (сабране песме), Форум, НСад 1970; Ипак. Прев. С. Бабић, Матица српска, НСад 1974.

ЛИТ: I. Szeli, Gál László. Utak egymás felé, Forum, 1969, 256-258; Cs.  Utasi, Tíz év után, Új Symposion, 1973, 100; С. Бабић, Gál László versei szerbhorvát nyelven, Magyar Szó, 1974, 340; Ф. Фехéр, Egy életmű  kontinuitása: Gál László 1902-1975, Üzenet, 1975; Ј. Пап, A megért jövő, Új Symposion, 1975, 121; О. Толнаи, Vidám végrendelet, avagy bevezető Gál László „kapcsos könyvéhez“, Új Symposion, 1975, 121; Г. Јухас, Ласло Гал 1902-1975, Књижевне новине, Бгд 16. VIII 1975; И. Бори, Ласло Гал, у: Књижевност југословенских Мађара, Матица српска, НСад 1976, с. 168-170, 277-280.

Г. Ј.