ГАНГХОФЕР Лудвиг (Ludwig Ganghofer) – немачки писац (Кауфбојрен, Баварска, 7. VII 1855 – Тегернзе, 14. VII 1920). Потиче из чиновничке породице и требало је да се посвети техници, чак неко време био волонтер у једној фабрици машина у Аугзбургу. Међутим, убрзо је почео да студира филозофију и филологију у Минхену, па у Берлину, а докторирао је у Лајпцигу, да би већ 1881. постао драматург Рингтеатра у Бечу, где ће од 1886. до 1892. бити уредник за фељтоне листа „Neues Wiener Tagblatt“; од тада је слободан књижевник и од 1895. до смрти живи у Минхену и околини, највише на језеру Тегернзе. Оставио је позамашно књижевно дело; од његових романа, који  често захватају у прошлост, неки су снимљени на филм и приказивани на телевизији (Das Schloß Hubertus, 1895). Иначе, његове не особито многобројне песме и изразито многобројне приповетке и романи по темама су чврсто везани за јужну Немачку, за природу и село. Извесне његове драме дуже су се одржале на немачким сценама, а написао их је више: Der Herrgottschnitzer von Ammergau (са Х. Нојертом, 1880), Wege des Herzens (1882), Der zweite Schatz (1882), Der Geigenmacher von Mittenwald (са Х. Нојертом, 1884), Die Falle (1891), Meerleuchten (1899), Sommernacht (1907), Der Wille zum Leben (1913) итд. Известан број драма писао је заједно са другим ауторима; тако је и Валенску свадбу, изведену код нас, писао са Брочинером. Поред неколико аутобиографских дела, оставио је збирку Драматских списа (Dramatische Schriften, 1884). Сабрана дела изишла су му у четири серије од по десет свезака (I – 1906; II – 1908; III – 1911; IV – 1921); са Чијавичијем је у 12 свезака издао Нестројева дела. У односу на популарност коју је  уживао, о њему је све до педесетогодишњице смрти релативно мало писано. Превод његовог романа Rahela Scarpa издат је у Згбу 1922, а Блаз Рознич је пословенио романе Samostanski lovac (Марибор 1939) и Smartinski klošter (Марибор 1941). У СНП је изведена Валенска свадба (Die Hochzeit von Valeni, 1891), 28. IV 1905. у преводу Бенка С. Давича.

С. К. К.