ГЕЦ Јован – драмски глумац и редитељ (Пирот, 3. I 1894 – Београд, 9. I 1962). Његов отац, др Фрања, био је ветеринар; мати Стана рођена је сестра глумца Светислава Ђурђевића (в), чије је презиме Г. повремено додавао своме. Основну школу завршио је у Пироту, а шест разреда гимназије учио у неколико места у Србији где му је отац службовао. После тога је кратко време радио у једној апотеци да би изучио за апотекарског помоћника. С путујућом позоришном дружином Љубомира Рајичића Чврге (в), у којој је почео у Скопљу глумачку каријеру 9. XII 1909, пропутовао је Македонију и Србију, а из ње прелази у трупу Миливоја-Мике Стојковића (в) и с њом гостује по западним крајевима Хрватске и Далмације, и у Трсту. Затим је, за кратко време, променио још неколико путујућих позоришта, да би 1912/13. био члан позоришне дружине „Тоша Јовановић“, коју је водио Михаило Лазић. Потом је, 1913, провео неколико месеци на глумачким студијама у Минхену, а 1913/14. је глумац у НП Бгд. Учествовао је у Првом светском рату, био двапут рањен, па заробљен и одведен у Ашах (Горња Аустрија) у заробљенички логор, где је наступао у логорском позоришту. Побегавши из логора, извесно време живео је у Бечу; слом Аустроугарске монархије дочекао је у Згбу. После Првог светског рата био је глумац: 1919-1921. у СНП, а 1921/22. у НП Сарајево; 1922/23. је у НК Сплит, 1923/24. непуну сезону је глумац и секретар трупе ДСНП, а извесно време проводи код М. Рајнхарта на глумачком семинару у Бечу; 1924/25. је глумац и редитељ НК Сплит, а затим је наредне две сезоне, 1925/26. и 1926/27, поново у НП у НСаду, а 1927/28. у НП Сарајево као глумац и редитељ. Од августа 1928. до краја јула 1931. члан је Драме ХНК у Згбу; 1931/32. је глумац, редитељ и помоћник управника НПЗб на Цетињу; од 1932. до 1935. је глумац и редитељ НП Скопље, где је 6. III 1934. прославио 25-огодишњицу уметничког рада као Лика Скутару у Јунаку дана од Сан-Георгијуа, а од 30. IV 1935. до августа 1936. поново је у НПЗб на Цетињу, као редитељ и управник. Од сезоне 1936/37. члан је Драме НП Бгд, у којем до 1942. повремено и режира. Био је шеф и редитељ Радио-драмског студија у Бгду 1946-1947. Пензионисан је 31. XII 1950. Веома често је наступао и у веселим вечерима и радио-драмским емисијама Радио Бгда, у хумористичким серијама ТВ Бгд и у главним улогама у неколико филмова (Госпођа министарка, Поп Ћира и поп Спира и др.). У Првом светском рату и између два рата одликован је Златном медаљом Милоша Обилића за храброст, Орденом Југословенске круне IV реда и Орденом Св. Саве IV реда, а после Другог светског рата Орденом рада II реда. У СНП је радио као глумац, а за време другог ангажмана и као редитељ. Као глумац тумачио је улоге такорећи свих „фахова“ – драмске, салонске, психолошке, карактерне и комичне – и у њима је испољио велику сналажљивост и сценску окретност. Крупне, маркантне појаве и са веома чистом дикцијом, он је у улогама које је тумачио више полагао на унутарњу трансформацију своје глумачке личности, него на спољну, и успевао да оствари јасно обележене, у карактеру добро изграђене занимљиве ликове. Наступао је и у оперети, у певачким улогама. Као редитељ, крајем двадесетих г. тражио је и неретко налазио нове изражајне форме и неконвенционални мизансцен, али се доцније задовољавао упрошћеним решењима која су, најчешће, водила у шаблон. Писао је и драмске текстове. Прву драму, Стаза, написао је 1923. Са В. Мијушковићем (в) написао је комедију Моји ђетићи, коју му је НПДб извело 1940. Комедију Црни и бели Цигани, коју је написао по Ж. Вукадиновићу (в), приказало је НПДбС 1940, а лакрдију Деда на продају локализовао је према тексту немачког писца А. Хамика; тај комад сценски је реализовало ДНП 1944. После Другог светског рата Хумористичко позориште у Бгду изводило му је комедију Бесни Теофило, 1951. На сцени су му извођени још и Казанова, На силу ћерка, Маскота, Чукур-чесма и други комади. С немачког је превео већи број драма, међу њима и Слепу богињу Е. Толера и Пред залазак сунца Г. Хауптмана; оба превода играна су у НП у Скопљу. Њему као писцу је превасходни циљ био да својим комедијама придобије најшире слојеве публике, да изазива смех јефтиним вицем и грубом лакрдијом и да гледаоцима пружи лаку забаву, не водећи много рачуна о плиткости и површности такве разоноде; ипак, у њима се може наћи и понеки добро погођен тип и, местимично, понешто од праве комике и животног хумора. Пре Другог светског рата сарађивао је и у „Ошишаном јежу“. Портретисали су га Владо Војновић (цртеж оловком, 1953) и Béla Pechan (цртеж оловком, 1955).

РЕЖИЈЕ: Пожар страсти, Гардист, Прича о господину Соњкину, Еквиноцио, Ана Карењина, Скамполо, Рођака из Варшаве, Војвода Брана, Хасанагиница, Госпођа са сунцокретом, Идеали, Потера, Деведесет трећа, Јазавац пред судом, Земља, Војвода Дечански, Свадба Кречинског, Искушење, Свадбени марш и др.

УЛОГЕ: Мајор Шато-Жиби (Мамзел Нитуш), Петар Драгутин (Циганска љубав), Б. Бернини (Скамполо), Тодос (Војвода Брана), Јованче (Лазарево васкрсење), Стојан (Коштана), Глумац (Гардист), Владимир (Идеали), Гроф Кефелд (Кин), Хасанага (Хасанагиница), Познишев (Кројцерова соната),  Полишинел (Господин Полишинел), Роберт Журдан (Искушење), Ада (Пожар страсти), Војвода Блињи (Господар ковница), Пузис (Прича о господину Соњкину), Перела (Човек, животиња и врлина), Матар (Осма жена), Алекса (Лажа и паралажа), Крашемски (Госпођа са сунцокретом), Поседник Грем (Земља) и др.

ЛИТ: л., Граничари, Невен, Суботица 1920, бр. 261, с. 2-3; А-м, У сезони реприза, Нови Сад, 1925, бр. 20, с. 3, (П.) Кр(стоношић), „Пожар страсти“ (премијера), Застава, 22. IX 1925; О. С(уботи)ћ, Господар ковнице, Застава, 10. XI 1925; Крит, „Крајцерова соната“ (премијера), Застава, 15. VI 1926; К. Атанасијевић, Књижевник Мијушковић и глумац Гец написали комад којим желе да докажу да је Црногорац у „Путу око света“ измишљен, Време, 1939, бр. 6198, с. 5; А-м, „Моји ђетићи“ од Геца и Мијушковића, Политика, 1939, бр. 11.114, с. 22; К. Атанасијевић, Мијушковић-Гец: „Моји ђетићи“, Време, 1939, бр. 6216, с. 8; М. Ж. Ракочевић, „Моји ђетићи“ од В. Мијушковића и Ј. Геца, Зета, Цетиње 1939, бр. 49,  с. 3 и бр. 50,  с. 3-4; Р. М. В(еснић), Глумци драмски аутори. Од славног српског боема Јоакима Вујића до Љубинке Бобић, Нови свет, 1940, бр. 17, с. 6-7; А-м, Биографије наших уметника – Драма. Г. Јован Гец, Српска сцена, 1942, бр. 12, с. 375-377.

Л. Д.