ГЕРШИЋ Глиша – правни писац, политичар, преводилац (Бела Црква, 11. VII 1842 – Београд, 21. III 1918). Право име му је Глигорије, пријатељи су га звали Гига. Рођен је у породици лекара; његов деда Григорије био је директор Гимназије у Сремским Карловцима. Основну школу завршио је у Белој Цркви, првих пет разреда гимназије у Сремским Карловцима, од шестог до осмог разреда, са матуром, у Класичној гимназији у Винковцима (1858). Права је студирао у Бечу (1858-1861) и Пешти (1861/62). У престоници Угарске учествује у оснивању студентске литерарне дружине „Преодница“ и један је од њених најактивнијих чланова. Затим је краће време адвокатски приправник у канцеларији Светозара Милетића (в). Од 1861. до 1864. ради са Јованом Ђорђевићем (в) у „Србском дневнику“, одани је Милетићев присталица и један од најспособнијих српских омладинаца онога доба. Од 1864. члан је Књижевног одељења МС; на Главној скупштини ДСНП, 20. XI 1865, изабран је за почасног члана Друштва. Као близак Милетићев сарадник посланик је на Српском народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима 1865. Отпочетка се укључује у омладински покрет, и он је тада, и доцније, један од првака, идеолог и главни говорник Уједињене омладине српске; сарађује у тек покренутој „Застави“. Прелази 1866. у Бгд за професора римског и међународног права на Великој школи, али је већ 1867. отпуштен због учешћа на другој омладинској скупштини одржаној у Бгду. Због тога се враћа у НСад, у уредништво „Заставе“, где ће 1868. извесно време замењивати Стевана Павловића (в) у уредничком послу. У јесен 1868. поново је постављен за професора Велике школе у Бгду. Тамо је до 1880. присталица Либералне странке и Ј. Ристића, затим напушта либерале, приступа групи интелектуалаца окупљених око листа „Видело“ и 1881. учествује у оснивању Радикалне странке; 1883. постаје члан њеног Главног одбора. У три маха је министар правде: у радикалском кабинету Саве Грујића 1887/88. и 1889/90. и у министарству Николе Пашића 1891/92. Један је од твораца устава од 1888. и закона који су на основу њега донети. У политици се залагао за уставност, парламентаризам и самоуправу. У спољној политици и као правни писац бранио је права народа на самоопредељење. Од 1889. до 1894. и од 1901. до 1907. члан је Државног савета, од 1901. до 1903. и сенатор. Професор Велике школе је поново од 1894. до 1899. Пензионисан је 1907. Био је редован члан најпре Српског ученог друштва (1869), потом и Српске академије наука (1890). Поред десетак већих радова, објавио је и око сто огледа, расправа и чланака из правне струке и политичке публицистике. Сарађивао је у „Србском дневнику“, „Застави“, „Гласнику Српског ученог друштва“, „Гласу Академије“, „Раду“, „Делу“, „Ратнику“, „Виделу“, „Вили“, „Отаџбини“, „Самоуправи“ и другим листовима и часописима. У млађим г. штампано му је више прилога из књижевности и уметности у ЛМС и „Матици“. Заједно са Лазом Костићем (в) и Јованом Андрејевићем Јолесом (в) организовао је у НСаду 1864. прославу 300-годишњице Шекспировог рођења, на којој је одржао беседу о животу и раду великога драмског песника. У својим стручним радовима расправља о систему римског приватног права, о повратној сили закона, о природи државине и њеној правној заштити, о савременом дипломатском и конзуларном праву, о царинским савезима у теорији и пракси итд. Расправу Поглед на међународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и Острва Кипра објавио је 1893. Недовршен му је рад Светозар Милетић – Успомене и рефлексије о његову животу и раду (1901); треба споменути и његов мемоарски спис После педесет година – Успомене и рефлексије о српском покрету год. 1848 (1912). Бавио се и преводилачким радом. СНП је у његовом преводу приказало Шољу теја  Ш. Л. Нитера и Ж. Дерлеја (са немачког превода В. Дроста; изведена 1872) и Шекспировог Отела (прва четири чина превео Г., пети чин А. Хаџић – са немачког превода Волфа фон Баудисина, у редакцији Лудвига Тика; изведено 1886).

БИБЛ: Споменик тристагодишњице Шекспирове светковане у Новом Саду на Ђурђев-дан 1864, НСад 1864; Сеоба Србаља, драмат у пет делова од Ђорђа Јакшића (критичка расправа), Матица, 1865, бр. 1, 3-9; с. 12-17, 60-66, 106-110, 127-130, 154-158, 177-180, 199-203; Нешто о трагичном осећању (оглед), Матица, 1866, бр. 10-12, 14, 17, 18; с. 231-233, 254-257, 277-281, 327-331, 401-403, 420-421; В. Шекспир, Отело, трагедија у пет чинова, превели Г. Гершић и А. Хаџић, НСад 1886.

ЛИТ: П., Глиша Гершић, Босанска вила, 1901, бр. 8, с. 141-145; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, XLV, 38, Бгд 1907, с. 110; В. Стајић, Новосадске биографије, I, НСад 1936, с. 134; и III, НСад 1938, с. 159; В. Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, НСад 1951, с. 331; М. Савић, Из прошлости – Наши стари – Гига Гершић и „Застава“, Књижевност, 1962, књ. 34, св. 6, с. 550-552; С. Цветковић,  Репертоар Народног позоришта у Београду 1868-1965, Бгд 1966, с. 42, 50, 69; Н. Петровић, Светозар Милетић и Народна странка 1860-1885, I, Сремски Карловци 1968, с. 218, 268, 290, 311; (Група аутора), Уједињена омладина српска – Зборник радова, НСад 1968, с. 92, 113, 118, 125, 198, 202, 203; М. Малетин, Садржај Летописа Матице српске 1825-1950, НСад 1968, с. 42;  П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, НСад, 1974, бр. 9, с. 79.

Л. Д.