ГЕТЕ Јохан Волфганг фон (Johann Wolfgang von Goethe) – немачки песник (Франкфурт на Мајни, 28. VIII 1749 – Вајмар, 22. III 1832). Највећи представник немачке класичне књижевности, рођен у патрицијској породици града Франкфурта, још у детињству је научио италијански, француски, енглески, јеврејски, грчки и латински, студирао права најпре у Лајпцигу (1765-1768), а завршио их у Штразбургу (1771), где се упознао са Хердером, који је својим поетским и теоретским радовима у знатној мери утицао на младу генерацију писаца „штурм и дранга“. Пошто је кратко време био адвокат у родном месту (1771) и практикант врховног царевинског суда у Вецлару (Wetzlar, 1772), и поново у Франкфурту, по позиву војводе Карла Аугуста од Заксен-Вајмара у јесен 1775. долази у Вајмар, где затиче познатог писца Кристофа Мартина Виланда (Wieland, 1733-1813); идуће, 1776, у Вајмар стиже Јохан Готфрид Хердер (1745-1803), две  деценије касније Фридрих Шилер (в) и тако се крајем XVIII века у Вајмару за извесно време нађу на окупу готово сви великани немачке класичне књижевности. У Вајмару, где је остао до краја живота, током прве деценије боравка обављао је низ високих државничких функција којих се добрим делом ослободио после двогодишњег боравка у Италији (1786-1788). Са армијом европске реакције учествовао је у неславном походу против револуционарне Француске (1792/93) и сагледао неминовност друштвених промена. Од Наполеона је добио највише француско одликовање – Легију части (1808). Његов књижевни рад је веома обиман; светску славу донео му је роман Вертер (Die Leiden des jungen Werthers, 1774) и ту славу ће потврдити Фауст (1808). Од раног детињства интересовао се за позориште, најпре за луткарско; од почетка свог књижевног рада писао је драме, од којих су најпознатије: Гец фон Берлихинген (Götz von Berlichingen, 1773), Клавиго (Clavigo, 1774), Ифигенија на Тавриди (Iphigenie auf Tauris, штампана 1787), Торквато Тасо (Torquato Tasso, 1790), Фауст (штампан 1808; други део објављен после смрти) итд. Од 1791. до 1816. био је управник позоришта у Вајмару, повремено је и сам глумио, био је драматург и редитељ. Велике су његове заслуге за нашу књижевност. Препевом Хасанагинице, објављеним у првој свесци Хердерове збирке Народних песама (1778), увео је нашу народну поезију у немачку и светску књижевност. У свом часопису „О уметности и старини“ („Über Kunst und Altertum“, 1816-1832) објављивао је преводе наших народних песама на немачки (Гримов превод Диобе Јакшића, 1824) и у периоду од 1824. до 1828. неколико својих чланака о нашој народној поезији (један о Сими Милутиновићу), веома хвалећи нашу народну лирику. Вук Караџић га је у два маха (1823. и 1824) посетио и свој први боравак у Вајмару, када га је примила и велика војвоткиња, назвао „најславнијим данима свога живота“. Посредно и непосредно подстицао је Вука на превођење наших народних песама на немачки. С друге стране, његова дела су много превођена код нас. Први преводилац био је Јован Пачић (1771-1849) у чијој збирци Сочиненија пјеснословска (1827) налазимо Г. песму Bundeslied под насловом Дружбы. Од тада па до најновијег доба знатан број наших истакнутих писаца преводио је његова дела: Василије Суботић, Јован Хаџић, Змај, Војислав Илић, Алекса Шантић, Лаза Костић, Вељко Петровић, Исидора Секулић и многи други. Први наш потпуни превод првог дела Фауста настао је у вези са радом СНП; преводилац је био Милан Савић, чији се превод, по оцени А. Хаџића, „делимице доближио“ оригиналу. Фауст је уједно и једино његово дело изведено на сцени СНП, први пут 8. IV 1886. Савићев превод и премијера у СНП временски се уклапају у почетке рада Гетеовог друштва (Goethe-Gesellschaft), конституисаног у Вајмару 21. VI 1885.

БИБЛ: Фауст, I део, прев. Милан Савић, НСад 1885.

ЛИТ: М. Тривунац, Гетеов „Фауст“, Бгд 1921; М. Тривунац, Гетеов „Егмонт“, Бгд 1914; М. Тривунац, Гете. Гетеово дело. Гетеова  личност – Гете и Југословени, Бгд 1931; М. Тривунац, Гете у српскохрватској књижевности, ЛМС, 1932, књ. 332, св. 1-3; М. Тривунац, Goethe und die serbokroatische Literatur, Germanoslavica I, Goetheheft, 1932, с. 463-480; С. К. Костић, Немачки класици на сцени СНП у Новом Саду, Споменица СНП 1861-1961, с.190-228; С. К. Костић, Deutschsprachige Dramatiker auf der Bühne des Serbisches Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Koturn, Wien, 1962, бр. 3-4, с. 247-284; Д. Перишиц, Goethe bei den Serben, München 1968 (Slavistische Beitrage, Bd. 17 – са библиографијом); L. Krakar, Goethe in Slovenien, München 1970.

С. К. К.