ГИМЕРА Анхел (Angel Guimera) – каталонски драмски писац, песник и говорник (Санта Крус де Тенерифе, Канарска острва, 6. V 1845 – Барселона, 18. VII 1924). Као седмогодишњак дошао је са родитељима у једно село у Каталонији, одакле му је отац био родом. Као четрнаестогодишњак је кренуо у школу у Барселони, али се после три г. вратио у село да би оболелом оцу био од помоћи. У селу је остао до очеве смрти (1872). Тада је дефинитивно прешао у Барселону, коју више није напустио. У Барселони је постао уредник „Ренесансе“ („La Renaixenca“), новина које је у сарадњи са више других писаца претворио у часопис. Истовремено је био ревностан такмичар на покрајинским песничким натецањима. Придружио се 1874. Младој Каталонији (Jova Catalunya), покрету који је тежио обнављању регионалног језика и духа. У току четрдесетак г. књижевне делатности написао је тридесет и седам позоришних дела која су имала великог успеха и од којих је већина превођена и играна у иностранству. Овај неоспорно највећи каталонски драматичар најпре је, под утицајем Шекспира и делом француских романтичара, писао историјске љубавне трагедије од којих су најпознатије Јудита од Велпа (Judith de Welp, 1883), Море и небо (Mar i cel, 1888), Краљ и калуђер (Rei i monjo, 1890) и Мртва душа (L᾽anima morta, 1892). Садржај првог од ових комада доста је типичан. Мати Карла Ћелавог супротставља се браку свога сина са Бернардовом ћерком, из простог разлога што је Бернардо његов стварни отац, а Бернардова кћи, према томе, његова полусестра. Затим је, под утицајем Скандинаваца, посебно Ибзена, напустио стих, окренувши се савременим реалистичким темама, укључујући и теме из живота радничке класе. Из ове групе комада су Марија Роза (Maria Rosa, 1890), Ратар (En pólvoro, 1893) и У долини (Terra baixa, 1896), који је Д᾽Алберу послужио за стварање опере и који је СНП приказало 1920. Тај последњи комад сматра се Гимериним ремек-делом. У њему је реч о деспотском земљопоседнику чија је љубавница кћи једног од његових наполичара. Желећи да се богато ожени, земљопоседник удаје љубавницу за сиромашног овчара горштака. Но, заљубивши се у мужа, напуштена љубавница упознаје супруга са својом прошлошћу. Овај изазива заводника, убија га и креће са женом пут планина. Идући за општим смеровима развоја тадашње европске књижевности, на почетку XX столећа, дубље се уносио и у психолошке побуде својих јунака. Отуда Данијела (La pecadora, 1902), један од најбољих његових комада, студија о даровитој певачици која се као жена није остварила. Но, убрзо се вратио првобитном интересовању за теме из прошлости. Андроника (Andrónica, 1905) је средњовековна трагедија у којој се једна калуђерица заљубљује у краља против којег је дигла буну, а у Путу сунца (El cami del sol, 1904) описује се јунаштво каталонских војника на Средњем истоку. До 1920. написао је још тринаест драма, међу којима су Свети трн (La santa espiña, 1907), Лазарево васкрсење (La resurrecció de Llatzer, 1907), Тужна шала (Sainet trist, 1910), Млада краљица (La reina jove, 1911) и Христов повратак (Jesús que torna, 1917). Био је велики каталонски драматичар, али и велики каталонски песник. Његови се стихови (Песме, 1887, 1920), одликују деликатношћу, страственошћу, топлим родољубљем, ширином и племенитошћу погледа. Његови патриотски говори сакупљени су и објављени 1906. у збирци под насловом Песме отаџбини. Био је велики пријатељ народа Србије. Као припадник једне мање, потиснуте, националне целине, имао је саосећања за страдања нашег народа, па је, у време Првог светског рата, испевао (1916) један катрен под насловом Србија (Serbia), чији ће превод заинтересовани читалац наћи у „Забавнику“, додатку 97. броју крфских „Српских новина“ (од 15. VIII 1917). Вредно је поменути да је он аутор и једне Поруке Србији (Missatge a Sérbia).

С. А. Ј.