ГОГОЉ Николај Васиљевич (Николай Васильевич Гоголь) –  руски књижевник (Бољшије Сорочинци у Полтавској губернији, 1. IV 1809 – Москва, 4. III 1852).  Један је од највећих писаца руске књижевности, којег књижевни критичари и историчари сматрају оснивачем критичког реализма. Приповедач, романсијер и драмски писац, који је у сваком од књижевних родова и врста којима се бавио био један од најкрупнијих зачетника новог и друкчијег него што је дотада, пре њега, било. У збиркама приповедака (Вечери на салашу близу Дикањке, 1830-31, Миргород, 1835, Петроградске приповетке и др.) он је и писац необичног хумора и велике животне радости, и сликар романтичне хероике, и уметник урбане стране живота малих и сиромашних чиновника. У његовим делима има елемената фолклора, са народном фантазијом, али и реалистичких слика града са фантастиком која је на ивици између сна и стварности. Неке његове приповетке, као што су Шињел, Записи лудака, Нос, Невски проспект, задржале су своју „модерност“ до наших дана, не престајући да значе превазилажење клишетираног схватања реализма, као књижевног метода. Оно што се назива „смех кроз сузе“ и оно што представља психологију изненадног, неочекиваног, па чак и апсурдног – све је то карактеристично за његово приповедање, у којем су ликови и ситуације, језик и стил, богати разноврсним варијацијама, многим заплетима и катастрофама. Смисао за социјално, за осећај правде и неправде, истине и лажи, са критиком друштва чије велике погрешке није праштао, код њега су развијени у највишем степену као став једног писца у чијем се погледу на свет садрже извесни елементи савести једне епохе. Његов роман Мртве душе (1842) само је у још вишем степену садржавао све оно што је било карактеристично за приповетке, с новим „додатком“, да је сада подвргао критици читаву Русију оног времена. Зато је појава овог романа била равна прворазредној сензацији, пред којом је и он сам стајао зачуђен и запрепашћен. Спахијска и чиновничка Русија, са најизразитијим представницима, примитивности и заосталости (али са поетском визијом на крају), подвале и подлости, са мноштвом ликова који су грађени концентрацијом на сваки детаљ – све је то избијало из Мртвих душа, као нешто стварно и нестварно, урађено руком великог мајстора који је био свестан да ствара велико дело. Сав сагорео над тим делом, које није довршио, у тренуцима душевне кризе и вероватно помраченог ума, спалио је други део овог романа, а убрзо после тога објавио покајничку књигу Изабрана места из преписке са пријатељима, у којој је наступао као проповедник против онога што је дотад било основом његовог дела. Та књига је изазвала великог критичара и великог поштоваоца Г. књижевног дара Бјелинског да му 1847. напише чувено писмо у којем је садржана поразна оцена нових Г. идеја. Као драмски писац Г. је, такође, утро нов пут драмској литератури своје земље. Његове комедије Ревизор (1836) и Женидба запажене су по оригиналности радње, по богатству и разноврсности комичних типова и ситуација, по анегдотском коришћењу сижеа, по оним одликама сатире које кроз смех, благост и оштрину критике излажу руглу крупне мане људи и друштва у целини. Ревизор је често истицан као пример друштвене комедије и зато је, најчешће, посматран као критика и исмевање одређене друштвене средине, а мање као изузетна уметничка творевина у којој комичне и апсурдне сцене чине један сложен вртлог људи, односа, ситуација, смерова и расплета које само машта великог ствараоца и искусног посматрача живота чини складном целином критике, сатире и сажаљења. У сенци Ревизора дуго се налазила комедија Женидба, можда све до нашег времена, тј. до средине и краја XX века, када многи истраживачи у тој комедији проналазе новине којих савременици нису били ни свесни. Оклевање и неодлучност, необичност и замршеност главног лика, ликови неколико карактеристичних жена, комичне и изненадне ситуације, духовитости и носталгична жаљења за младошћу, све је то учинило актуелном и занимљивом ову комедију коју многи редитељи сматрају правим драгуљем у драмској књижевности. Као писац, он је у нашој књижевности врло познат и често превођен. Покрет Светозара Марковића ᾽70-их г. и борба за реализам као књижевни правац веома су утицали да Г. буде један од најутицајнијих и најомиљенијих страних писаца код нас, чак „наш“. Нема готово ни једног писца из средине и краја XIX века, а да се у његовом делу не осећа уплив Г. дела. Од Милована Глишића и Стевана Сремца до Радоја Домановића и Бранислава Нушића провлачи се она карактеристична, „гогољевска“, нит у линији наше хумористичке, фантастичне, комичне и сатиричне приповедне комедије. Г. дела, као што су Тарас Буљба, Мртве душе, Ревизор и многе приповетке, била су омиљена лектира не само наших познатих писаца, него и широке читалачке публике, која га је, у једно време периода борбе за социјализам и демократизацију културе ᾽70-их г., сматрала и својим писцем. Није нимало случајно што је Бранислав Нушић једно своје дело назвао још и „гогољијадом“. У разним временима, обе Г. комедије извођене су у СНП: Женидба 1906, 1921, 1945, 1962. и Ревизор 1905, 1921, 1971.

В. Кл.