ГОЛДОНИ Карло (Carlo Goldoni) – италијански драматичар (Венеција, 25. II 1707 – Париз, 6. или 7. I 1793). Отац му је био лекар. У Павији је студирао правне науке (1731), а адвокатску праксу је започео у родном граду, где је касније постао ђеновски конзул, али је ову дужност напустио да би се бавио адвокатуром у Пизи. Од 1748. је био писац позоришта „Сант Анђело“ у Венецији, за које је, поред осталог, само у једној г. написао 16 комада. Три г. касније постао је писац позоришта „Сан Лука“. Венецију је заувек напустио 1761. отишавши у Париз, где је остао до краја живота пишући комаде за тамошње италијанско позориште и бавећи се и педагошким радом. Свесно је тежио да превазиђе импровизаторску форму комедије дел арте, да јој да књижевну форму комедије са националним цртама. Молијерова комедија карактера била му је узор, али он је створио свој сопствени стил заснован на традицији италијанског народног позоришта. Према подацима које је сам дао, написао 150 дела, међу њима комедије свих врста, лакрдије, драме, трагедије и оперска либрета. Трајну вредност имају његове комедије карактера у којима се доказују његов разноврсни песнички таленат. У светској књижевности налази се на првом месту по умешности да из безазленог конфликта створи праву позоришну радњу. Најпознатија су му дела: Слуга двају господара (Il servitore de due padroni, 1745), Лажљивац (Il Bugiardo, 1750), Мирандолина (La Locandiera, 1751), Радознале жене (Le donne curiose, 1752 ) и многа друга. У СНП су приказани: Лажљивац, односно У лажи је плитко дно (1862), Слуга двају господара (1938), једночина комична опера на Хајднову музику Апотекар (Lo speciale, 1941), Мирандолина (1951) и Лек за жене или Уображена болесница (La finta ammmalata, 1955).

БИБЛ: Терговци, прев. Е. Јанковић, Лајпциг 1787; Љубомировић или пријатељ прави, прерада М. Јандрића, Згб 1821; Поштанска крчма, прев. М. Соколовић, Скопље 1940; Мирандолина, Лажац, прев. Д.  Иванишевић и И. Јеленовић, Згб 1950; Кавана, прев. Ј. Белан, Згб 1950; Мирандолина, прев. Б. Руцовић, Бгд 1951; Лукава удовица, прев. Ф. Чале, Згб 1962.

ЛИТ: Страни писци, Згб 1968, с. 273-274; D’Amico, Повијест драмског театра, Згб 1972, с. 213-222.

Д. Р.