ГРЕЧОВА В(ј)ера Милтијадовна (Вера Мильтиадовна Греч) – глумица и редитељ (рођ. у Русији ?, 1893 – Париз, 1974). Глуму је од 1913. до 1916. учила у школи Московског художественог театра и, по завршетку, запажена као изразито надарена, постала је и његова чланица. После револуције је, од 1919, стално била у емиграцији – најпре са групом чланова Московског художественог театра, у којој је наступао и њен супруг Поликарп Павлов и која је давала представе широм Европе, гостујући тако и у Згбу (од 18. XII 1920. до 13. III 1921). Са Павловим и великим руским уметницама Германовом, Крижановском, Павловом и Масалитиновом играла је у Прагу од 1922. Овај брачни пар је у југословенским позориштима све представе (углавном руских аутора) радио заједно: 1936/37. у НП у Сарајеву, 1937/38. и 1939-1942. у НП у Бгду, 1938/39. у НП у Скопљу. Г. је била уметница велике стваралачке снаге, неупоредиво природна, реалистична у художественом стилу, брижљиво студиозна у психолошкој анализи и у карактеризацији ликова и у раду као редитељ и у игри као претежно карактерна глумица. У НП у Бгду истакла се нарочито у улогама: Маша (Живи леш), Шарлота и Рајевска (Вишњик), Настја (На дну), Клеменса (Битка живота), Ана (Сиротиња није грех), Фјокла (Женидба), Олга (Туђе дете). И она и Павлов припадали су уметничкој школи Станиславског; нису били његови најрепрезентативнији глумци, али су се у режији доследно држали његовог учења. Нису допуштали да глумци представљају – глýме, него да живе непосредно и спонтано у улози и на сцени. „Инсистирали су да представа буде чиста, реалистична, као код художественика, али пошто нису располагали снагом да уводе глумце у ту атмосферу више су показивали и форшпиловали“ – сећа се Раша Плаовић. Од глумаца су тражили да до перфекције савладају текст и да се потпуно уживе у лик који тумаче. „Глумац се оспособљава за једну улогу, постаје јој апсолутни господар, тек кад у њему потпуно, без остатка, умре текст“ – говорила је Г. Заједно су, не угрожавајући индивидуалност и природу глумца, строго али изразито студиозно радили на грађењу улога појединачно и у склопу свих (до „најепизоднијих“) ликова, те је игра коју су они редитељски водили деловала складно, природно и реалистично. „У тој игри и нема игре, нема глумачког приказа. Има само непосредно иживљавање што је могуће више стварнога живота: са крајњим идеалом да се на позорници не даде сам чист живот“ („Сарајевска сцена“, 1936, бр. 5). За главне центре југословенског позоришта њихов рад је био значајан као велика школа и за глумце и за публику. У НП у Бгду Г. и Павлов су режирали – 1937: Гогољеву Женидбу, На дну М. Горког и Чеховљеве Три сестре; 1938: Васу Железнову М. Горког и Свадбу Кречинског А. Сухово-Кобиљина; 1940: Без мираза Островског, Шкваркинову Ноћну смотру и Дикенсовог Цврчка на огњишту; 1941: Разбијени крчаг Х. Клајста и Посао је посао О. Мирбоа; 1942: Молијеровог Уображеног болесника. По писању новосадске штампе, група московских художественика (Г., Хмар, Павлов, Дувани, Троцов) је у НСаду гостовала у сезони 1928/29, али није познато шта су тада извели. Са београдским ансамблом гостовали су у јануару и фебруару 1937. са Гогољевим комадима Женидба и Ревизор и представом На дну М. Горког. У НПДб су као гости 1937. режирали Гогољевог Ревизора и Дикенсовог Цврчка на огњишту.

ЛИТ: Т. Манојловић, Художествени театер, Comoedia, 1925, бр. 34, с. 2-7; А-м, Московски художественици у Новом Саду, Нови Сад, 1929, бр. 51, с. 6; С. Д(инчић), Гђа Греч и г. Павлов сећају се живо изгореле позоришне зграде и лепих дана гостовања у Новом Саду, Дан, 1937, бр. 20, с. 6; С. Динчић, Тријумф художествене глуме у Гогољевој „Женидби“, Дан, 1937, бр. 21, с. 4; А-м, Максим Горки: „На дну“, Дан, 1937, бр. 25, с. 6; С. Динчић, Велики успех Гогољевог „Ревизора“ у режији художественика гђе Вере Греч и г. Поликарпа Павлова, Дан, 1937, бр. 39, с. 8; А-м, A revizor, Napló, 1938, бр. 69, с. 10; М. Хћ., Н. В. Гогољ: Ревизор, Суботичке новине, 1937, бр. 18, с. 2.

Б. С. С.