ГРИЛПАРЦЕР Франц (Franz Grillparzer) – аустријски драматичар, лиричар и новелиста (Беч, 15. I 1791 – Беч, 21. I 1872). До данас се сматра највећим драмским талентом у књижевности Аустрије; потиче из породице бечког адвоката и школовао се у месту рођења, где је студирао правне науке (1807-1811). После очеве смрти (1809) морао је доприносити сопственом издржавању давањем приватних часова. Заједно са Копитарем компетовао је на место које је у Дворској библиотеци (данашња Национална библиотека у Бечу) добио Копитар; 1813. је ступио у државну службу (дворску библиотеку, управу царина, дворску комору – касније министарство финансија) и током пет г. био је позоришни песник Бургтеатра (1818-1823). Због песме Die Ruinen des Campo vaccino (1819), у којој жали што је антику сменило хришћанство, имао је много неприлика; цензура му је – не само због те песме настале у Италији – и касније правила не мало непријатности. Од 1832. до пензионисања, 1856, био је директор архива дворске коморе. Показивао је незадовољство Метерниховим системом владавине, али је био одан чувању јединства хабзбуршке државе, посебно у револуцији 1848/49, када је настала његова песма Радецки (Radetzky). Јавне почасти доживео је у доба када је готово престао да објављује своја књижевна дела: постао је члан Академије наука у Бечу (1847), почасни доктор универзитета у Лајпцигу и Бечу (1859), почасни грађанин Беча (1864), а од 1861. је члан рајхсрата (парламента). Сахрањен је уз највише почасти, а у Бечу му је подигнут импозантан споменик. Био је у контакту са већим бројем истакнутих писаца свога доба; у Вајмару је посетио Гетеа, у Паризу се срео са Хајнеом итд. Од његових прозних радова истичу се новеле Манастир код Зендомира (Das Kloster bei Sendomir, 1828) и Сиромашни свирач (Der arme Spielmann, 1843), које садрже много драмских елемената. Мисаона лирика и заједљиви епиграми скупљени су у збирку Песме (Gedichte, 1872). Међу његовим познатим драмама за живота су штампане: Преткиња (Die Ahnfrau, 1817), Сафа (Sappho, 1819), Златно руно (Das goldene Vließ, 1822), Срећа и крај краља Отокара (König Ottokars Glück und Ende, 1825), Веран слуга свога господара (Ein treuer Diener seines Herrn, 1830), Вали мора и љубави (Des Meeres und der Liebe Wellen, 1840); знатно раније су настале, али тек посмртно штампане, драме: Јеврејка Толеђанка (Die Jüdin von Toledo, 1873), Либуса (Libussa, 1872) и Сукоб међу браћом у дому Хабзбурга (Ein Bruderzwist im Haus Habsburg, 1872). У Аустрији много слављени Г. умро је таман када је СНП навршило прву деценију своје делатности. Додуше, његове драме са античким мотивима имају нечег епигонског у себи и настале су када је у литератури немачког језичког подручја прошло доба класике; његов књижевни рад, добрим делом повезан са хабзбуршком државом и ужом Аустријом, само у ограниченој мери је могао зрачити у даље просторе. Истина, Златно руно превео је Стеван Токин (у „Јавору“ за 1885), а почетком 1898. Либуса, у преводу Бранка Мушицког, и 1902. Јеврејка Толеђанка, у преводу Јована Грчића (штампана у Мостару 1903), примљене су, али нису постављене на сцену СНП. „Бранково коло“ наговестило је 1898. да Стеван Б. Боди у Бгду преводи његова целокупна дела, али је од целог подухвата изишла тек једна свешчица. У СНП је изведена само Сафа, у преводу Ј. Грчића, 21. XII 1911. и 2. I 1912, али се више не јавља на репертоару.

БИБЛ: Сафа. Превео Јован Грчић, Јавор, 1891. и засебно.

ЛИТ: М. Ђорђевић, Грилпарцер и Словени, ЛМС, 1938, књ. 350, с. 222-258; S. K. Kostić, Österreichische Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Kothurn. Vierteljahrsschrift für Theaterwissenschaft, herausgegeben von Institut für Theaterwissenschaft an der Universität Wien, 12. Jahrgang 1966, Heft 2/3, S. 196-202.

С. К. К.