ГРОЛ  Милан – књижевник, позоришни управник и политичар (Београд, 12. IX 1876 – Београд, 3. XII 1952). Потиче из занатлијске породице, од оца Стевана и матере Јулке. Школовао се у Бгду (основна школа, гимназија и Филозофски факултет). Студије књижевности наставио је у Паризу, али је ту проучавао и административно и уметничко уређење позоришта. Радио је у почетку као професор гимназије у Неготину и Бгду да би се затим потпуно посветио позоришту и потом политици. Био је уредник „Дневног листа“ (1906-1909), „Одјека“ (1912-1915, 1924, 1936), „Недељног гласника“ (1922) и „Народа“ (1935). Писао је књижевне и позоришне критике, огледе, портрете наших и страних књижевника и биографије српских глумаца и објављивао их у листовима и часописима: „Искра“, „Нова искра“, „Звезда“, СКГ, „Политика“, „Правда“, „Време“, „Идеје“, „Наша стварност“, „Живот и рад“, „Ново доба“ (Сплит). Као књижевни критичар био је врло строг, особито према домаћим писцима. Од глумаца је захтевао дисциплину, студиозан рад и креативне напоре. У НП у Бгду ушао је још 1898, за управе др Н. Ј. Петровића, као секретар драматурга Др. Јанковића, и упућивао се у драматуршке послове све до 1900. Поставши управник после Ј. Ђ. Ђокића, Јанковић га, као суплента Неготинске гимназије, 20. VI 1903. преузима за в. д. драматурга, али он 30. VII 1906. подноси оставку на тај положај. Три г. доцније, 17. VII 1909, он смењује неспретног М. Марковића и постаје први пут управник. У исто време уводи у НП Милана Предића као в. д. драматурга. Међутим, у ансамблу је све више расло незадовољство због његових реформи, пре свега због врло чврсте уметничке дисциплине. Онемогућен да ради мирно, он у сукобу са Глумачким клубом, који је водио М. Гавриловић, губи битку и подноси оставку 31. III 1910. Био је професор Друге београдске гимназије када су га други пут поставили за управника, 1. I 1911, уместо М. Гавриловића, који се није прославио истиснувши га. Рад испуњен уметничким успесима трајаће све до обуставе рада због Првог светског рата (1914). После рата преузима управничке функције од свог заменика М. Чекића, 5. VIII 1919, вративши се из Женеве, где је у току рата радио у Српском прес-бироу (1916-1918). По сопственој молби се, 28. II 1924, повукао у пензију и посветио се политици као припадник Демократске странке (чији је председник постао 1940). Био је у два маха народни посланик, министар у избегличким владама (1941-1943) и потпредседник привремене владе Демократске Федеративне Југославије (1945), али је убрзо поднео оставку. Један је од најуспешнијих управника НП у Бгду. Под позоришним кровом провео је непуних петнаест г. радећи у четири етапе (као секретар драматурга, драматург и у два маха управник); успео је да подигне књижевне и уметничке критерије и на сцени НП обезбеди високе домете у глуми. Надасве је неговао национални репертоар, придружујући му и драматичаре словенских народа. Његова књига Из позоришта предратне Србије (1952) остаје значајно дело наше позоришне литературе. То је збирка огледа о великанима српске сцене чије је креације пратио у току настајања и које је приказао зналачки и топло. Превео је, за сцену НП, пет дела са француског: Драгана (Е. Брије, 1903), Тентажилова смрт (М. Метерлинк, 1904), Не заборавља се (Ж. Норман, 1905), Парижанка (А. Бек, 1910) и Фигарова свадба (П. Бомарше, 1926). На сцени СНП играни су његови преводи Драгане и Фигарове женидбе.

БИБЛ: П. Бомарше, Фигарова женидба или Луди дан, Бгд 1925; Позоришне критике, Бгд 1931; Из предратне Србије, Бгд 1939; Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952.

ЛИТ: А. Г. Матош, Припослано, Правда, 1906, бр. 118; С. Јакић, „Фигарова женидба“ у преводу г. Милана Грола, Воља, 1926, бр. 7, с. 532-543; С. Петровић, Г. М. Грол, У позоришту, Бгд 1928, с. III, с. 17-19; Ј. Поповић, Милан Грол: Позоришне критике, Савременик СКЗ, Стожер, 1931, бр. 6, с. 187-188; А-м, Савременик Српске књижевне задруге. Година I, коло I, Трговински гласник, 1931, бр. 87, с. 2; М. Ђилас, Савременик С. К. задруге, Записи V, 1931, књ. VIII, бр. 6, с. 378-382; И. Секулић, Господин Милан Грол и његова књига „Из предратне Србије, утисци и сећања о времену и људима“, Политика, 1939, бр. 11.143, с. 20; Т. Потокар, Летошњи „Савременик“ Србске књижевне задруге, Dom in svet, 1940, бр. 3, с. 181-184; Б. С. Стојковић, Руководиоци Народног позоришта у току једног века, Годишњак града Београда, 1967, књ. XIV, с. 293-295.

Ж. П.