ГРУМ Славко – драмски писац и приповедач (Шмартно код Литије, 2. VIII 1901 – Загорје на Сави, 3. VIII 1949). Средњу школу је похађао у Новом Месту, а 1919. је у Бечу почео да студира медицину, особито се интересујући за неурологију и Фројдову психоанализу. Промовисан је 1926. Као лекар је бесплатно радио у љубљанској болници на неуролошком одељењу и у породилишту и тек 1929. се запослио у Загорју на Сави. Његово прво драмско дело, Пјеро и Пјерета (Pierrot in Pierrette) настало је у првим бечким г. (1920/21) и описује односе уметника према маси и уметника према љубави. Развио је каузалну и изнутра организовану радњу која се, међутим, окончава апсурдним крајем. Још увек се ослањао на законе реалистичке драматургије. У његовом драмском првенцу могу се препознати утицаји Ивана Цанкара. Ова драма је први пут приказана 21. XI 1970. на Малој сцени мариборске Драме. И у драми Уморне завесе (Trudni zastori), коју је завршио 1924, бави се сложеном темом односа уметника према љубави, само што је сада садржај налазио у неумољиво активној подсвести. У техници призора и при стварању драмске атмосфере препознатљиви су снажни утицаји симболистичке и предекспресионистичке драмске књижевности, нарочито Метерлинка, Стриндберга и Андрејева. Уморне завесе је извела Академија за ГРФТ у Љубљани 14. VI 1963. При крају 1926. написао је драмски призор Бунтовник (Upornik), који обрађује садржаје сличне онима у Уморним завесама. У питању је први објављени Г. драмски текст којем је критика одмах признала „живахност и драмску напетост“. Драму Догађај у месту Гоги (Dogodek v mestu Gogi), која је врхунац Г. уметничких настојања, написао је 1927. Наслов је повезан са главним мотивом – измишљеним местом Гога, које је симбол малограђанског живота у провинцији. У својој стешњености оно очекује догађај који би узбуркао и проветрио учмали живот. А не догађа се ништа. Упркос томе, место напрегнуто очекује да се догоди било шта. И догоди се: јунакињу Хану је веома младу силовао трговачки помоћник Прелих. И поред вишегодишње одсутности, Хана је још увек у Прелиховој духовној власти, а после повратка у Гогу, она заводника убије. Тиме се избавила од своје духовне море. За такав чин није способна ни једна друга личност у драми: сви живе животом болесног мртвила и провинцијализма. Идеја драме је психоаналитика: у човеку се крију силе које притисак споља изопачује и претвара у њихову супротност. Драматуршки је ова драма уобличена као стилизована апстрактна гротеска која нема целовите радње, него показује симултаност догађаја који састављају мозаик многобројних судбина и ликова. Оцењивана је као део словеначког експресионизма, а она је уистину прва надреалистичка драма и, по светским мерилима, претходница позоришта апсурда. Први пут је приказана 13. V 1931. у Марибору, а у Љубљани 23. IX 1931. Напоредо са драмским делом Г. је писао и цртице које описују необичне призоре из бечких крчми, из болница, из ноћних улица и локала и из  студентских соба у поткровљу. У Бечу је 1923/24. написао цртице: Мај у вази (Maj v vazi), Љубав у поткровљу (Ljubezen v podstrešju), Тју и Врата. Од 1925. до 1927. написао је цртице: Изгубљени син, Мансарда, Бадње вече (Sveta noč), Пивница „Код убоге Марије“ (Pivnica „Pri deseti Mariji“), Састанак (Sastanek), Девојчица огрнута пледом (Deklica v pledu), У пролеће (Spomladi), Бели азил, Робијаши (Kaznjenci), Алојзијус Игнацијус Зингбајн (Aloisius Ignatius Singbein), Злочин у предграђу (Zločin v predmestju), која у приповедачкој форми доноси главни мотив Догађаја у месту Гоги, Пацови (Podgane) и Сопствени портрет (Lastni portret). У надреалистичком стилу је 1928. написао приповетке Портрет дечака с цветом у руци (Portret dečka s cvetlico v roki), Чекаоци (Čekajoči), Дечак и лудак (Deček in blaznik), Погреб и Матере. Сви Г. драмски списи и већина његових цртица се по форми и садржају разликују од ондашње словеначке књижевне продукције коју његова уметност превазилази и квалитетом и продором у нова уметничка подручја. СНП је 1955. извело Догађај у месту Гоги.

БИБЛ: Upornik, Ljubljanski zvon, 1925, с. 10-16; Dogodek v mestu Gogi, Ljubljanski zvon, 1930, с. 17-26, 74-83, 136-148, 205-218; Dogodek v mestu Gogi, Zagorje ob Savi 1930; Goga. Proza in drame, Марибор 1957; Dogodek v mestu Gogi, Љубљана 1968; Josipina ali vse kar se je zavesilo v meni, Љубљана 1972; Збрано дело, I-II, Љубљана 1976; Проза и  драме, НСад 1979.

ЛИТ: Ј. Видмар, Slavko Grum. Dogodek v mestu Gogi, Ljubljanski zvon, 1930, с. 262-265; Б. Борко, Razgovor z dr. Slavkom Grumom, Jutro, Љубљана 19. IX 1931; А-м, Književnik Slavko Grum – umrl, Delavska enotnost, Љубљана 19. VIII 1949; Ф. Новшак, Slavko Grum, Slovenski poročevalec, Љубљана 13. VIII 1949; Ј. Зупанчич, Pisatelj dr. Slavko Grum, Tovariš, Љубљана 1950, с. 476; Ј. Зупанчич, Ob 50-letnici rojstva pokojnega pisatelja dr. Slavka Gruma, Slovenski poročevalec, Љубљана 3. VIII 1951; Б. Крефт, Spomin na dr. Slavka Gruma, Mestno gledališče, Љубљана 1953-54, с. 178-183; М. Коблар (Ц. Загорски), Umetnik, ki ga premalo poznamo, Tedenska tribuna, Љубљана 13. V 1954; Д. Поповић, Славко Грум: Догађај у месту Гоги, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 605-612; H. Grün, Čarodej brez moči, в: С. Грум, Goga. Proza in drame, Марибор 1957, с. 7-46; Ј. Коруза, Razmišljanja o Grumovi prozi, Naša sodobnost, Љубљана 1960,  с. 212 -224, 314-320; Ј. Жупанчич, Pred 65 leti se je rodil Slavko Grum, Tedenska tribuna, Љубљана 15. VIII 1966; Ф. Задравец, Dramatika Slavka Gruma, Slavistična revija, Љубљана 1968, с. 413-469; Л. Краљ, Literatura Slavka Gruma, Razprave SAZU, Љубљана 1970, с. 37-111; Л. Легиша, Pisatelj Slavko Grum, Zdravstveni vestnik, Љубљана 1971, с. 252-253; М. Мушич, Skrivnosni svet Goge, Sodobnost, Љубљана 1974, с. 834-836; Ј. Коруза, Увод у разумевање прозног и драмског стваралаштва Славка Грума, у: С. Грум, Проза и драме, НСад 1979, с. 5-59.

Ј. Ј.