ХАЏИЋ Милош – управник СНП (Орах, срез Шавник, Црна Гора, 14. VII 1921 – Нови Сад, 9. I 1989). Отац Стеван, мајка Јована рођ. Ћук. Убрзо по његовом рођењу породица се настанила у Војки, у Срему. Гимназију је завршио у Земуну (1939/40), а Филозофски факултет похађао је у Бгду. Пред сам рат, 1941, завршио је пети разред Мушке учитељске школе (са дипломским испитом), те је, као првоборац и члан Комунистичке партије, у својству партизанског учитеља учествовао у Народноослободилачкој борби од самог њеног почетка. Од 1945. је био члан СУБНОР-а. После рата је обављао друштвене функције: члан Покрајинског комитета у НСаду (1947–1948), секретар Среског комитета у Сремским Карловцима и повереник за културу ГИОН САПВ (1950-1951). Био је запослен: од 16. V 1945. до 1. VI 1946. у „Агитпропу“ у НСаду; од 2. VI 1946. до 4. IV 1947. у Контролној комисији за Војводину (НСад); од 5. IV 1947. до 31. VII 1948. био је главни уредник новосадског листа „Слободна Војводина“; од 1. VIII 1948. до 30. IX 1949. радио је у Савезу културно-просветних друштава у НСаду; од 1. X 1949. до 20. X 1950. поново је био у „Агитпропу“; од 21. X 1950. до 15. VIII 1951. у ГИОН САПВ; од 16. VII 1951. до 15. III 1953. боравио је на допунском школовању; од 16. III 1953. до 31. I 1957. био је секретар Матице српске; од 1. II 1957. до 25. VI 1958. директор Радија и Телевизије у оснивању у Бгду; од 1. VII 1958. до 30. VI 1979. био је управник СНП и од 1. VII 1979. до пензионисања, 1. VIII 1983, саветник у Скупштини САП Војводине. У Драмском студију при СНП је шездесетих г. предавао Етику, што је вероватно био јединствен случај у целој земљи да је овај предмет био заступљен у средњошколском програму. Начинио је још један јединствен потез: аутор је фабуле једночиног балета Ноћ на прузи, коју је кореографски обликовао Борис Тонин на музику Рудолфа Бручија (у СНП изведено 1970). Невелик је број посленика у савременој позоришној култури Југославије, али и у свеукупном театарском животу Социјалистичке Војводине, чије су дело и стваралаштво, као у случају Х., превазишли сегментну ускост бављења једном изузетно осетљивом материјом каква је позориште и постали општепризнате вредности. Изузетних способности и широке радозналости, Х. је са успехом обављао низ веома одговорних и значајних дужности – од партизанског учитеља до члана Комисије за израду правописа српскохрватског књижевног језика, али је за нашу позоришну културу од највећег значаја његов рад у СНП, Заједници професионалних позоришта Југославије (у којој је био председник) и у Стеријином позорју. После Антонија Хаџића, свог далеког претходника и презимењака, био је управник СНП са најдужим стажом (21 г.). Ко макар и само мало поближе зна колико су дужности позоришног управника сложене, заморне и пуне сваковрсних искушења, мора му одати признање већ и на тој управничкој истрајности, данас реткој у нашим театрима. Припадајући позоришту читавим својим сензибилитетом, налазећи у њему поље рада најприсније својој природи и склоностима, он је укупним својим ангажовањем, заснованим на големој општој култури и урођеном инстинкту за уметност, на дубоком познавању бића сценског творења, на уверењу да глумачка уметност није нешто ефемерно, како се често мисли и пише, и да деловање једне представе или креације даровитог глумца не ишчезава него траје дуго, чак на неки начин заувек, као што заувек траје све оно што је међу људима стваралачко – доприносио подизању друштвеног угледа позоришта на целокупном нашем културном простору. На кормилу најстаријег и једног од најугледнијих позоришта код нас умео је да пред позоришне ствараоце поставља високе захтеве, али и да их подстиче у напорима за постизање великих резултата. Строг, принципијелан и поуздан оцењивач радних и уметничких домета, градио је, и изградио, критерије вредновања који су прелазили праг матичне Куће и постајали део мишљења и делања многих посленика театра. Зналачки окупљајући сараднике, градио је и разрађивао, заједно са њима, многобројне репертоарске подухвате. Опредељен већ по вокацији домаћем драмском стваралаштву, сматрао је да уметнички профил театра не може бити означен само универзалним темама које допиру из великих светских драматургија него да трагањем за аутентичним вредностима наше литературе треба на сцени створити онај свет из којег јеси и којем припадаш и, на тај начин, успостављањем егзистенције трајног и органског постојања, укинути границе спољњег локалног обележја. Из оваквог Х. одређења произашле су представе Страдија, Песма, Избирачица, Пера Сегединац, Кристифор Колумбо, Халелуја, Викторија, Фамилија Софронија А. Кирића, Трактат о слушкињама, Село Сакуле, а у Банату, Награжденије и наказаније, Лажа и паралажа, Кир Јања, Покондирена тиква… Поседујући, са друге стране, знање и танано осећање лепоте језика, настојао је да са сцене увек буде правилно, јасно, разговетно и осмишљено казано оно што је најбоље и највредније у нашем домаћем репертоару, без којег није могао да замисли смисао и значај, важност и утицај театра као уметничке и националне институције. Тако се за време његовог управниковања Драма СНП сврстала, по броју учешћа и освојеним наградама на Стеријином позорју, међу најуспешније југословенске драмске ансамбле или, исказано језиком бројки, на Југословенским позоришним играма наступила је са осамнаест представа, освојивши чак двадесет и једну Стеријину награду. Не само подизањем и неговањем уметничког нивоа представа, што је наравно било основно, него и ваљаним иницијативама и потезима, заснованим на реалним вредностима, свестрано се залагао да СНП прошири углед и глас и далеко изван НСада и Покрајине, а колико год је могуће и у иностранству. Гостовањима од најзабитијих места у Војводини, преко оних у иоле значајнијим театарским средиштима Југославије, до великих позоришних центара Совјетског Савеза, Пољске, Мађарске, Чехословачке, Румуније, Холандије, Бугарске, Луксембурга, Белгије, Холандије и Египта, уметнички ансамбли СНП, на челу са њим, достојно су репрезентовали југословенску сценско-музичку уметност. У функцији председника Заједнице професионалних позоришта Југославије Х. је, између осталог, покренуо многе корисне акције од далекосежног значаја. У сарадњи са тадашњим Саветом за културу Савезног извршног већа и са још неким друштвено-политичким и другим организацијама, Заједница је за сва југословенска професионална позоришта организовала низ саветовања и расправа о позоришном животу у нашој земљи. Она се, уз подршку Савеза музичких уметника Југославије, изборила за признавање бенефицираног радног стажа оперским и балетским уметницима, а забележила је и друге успехе. Зато и не чуди што је на функцију председника Заједнице Х. узастопно биран неколико пута. Део своје велике духовне енергије даровао је и Стеријином позорју. Као један од непосредних оснивача Позорја и дугогодишњи члан Главног и Извршног одбора Позорја и његове Уметничке комисије, он се упорно залагао за Позорје које ће бити сасвим у функцији развоја позоришне уметности и културе народа и народности наше самоуправне социјалистицке заједнице. Доследно је бранио изворне принципе Позорја и његове високе критеријуме у мерењу уметничких остварења јер је био уверен да само такво оно може афирмисати истинске вредности, да може бити живо и стално у дослуху са будућношћу. Својом беседом, које се и после неколико деценија многи још сећају, 26. V 1984. отворио је Југословенске позоришне игре. За плодоносни рад добио је већи број друштвених признања. Носилац је Ордена за храброст, Ордена рада II и I реда, Ордена братства и јединства II реда, Ордена заслуга за народ III реда, Октобарске награде града НСада, Златне медаље „Јован Ђорђевић“, Награде „Партизански учитељ“, Повеље са Стеријином златном медаљом и Стеријином значком и специјалне Стеријине награде за нарочите заслуге на унапређењу југословенске позоришне уметности и културе. На предлог лингвисте Михаила Стевановића, марта 1983. проглашен је за почасног члана Матице српске (уз академике Павла Симића, Младена Лесковца, Владимира Капора и Бошка Петровића). Сахрањен је на новосадском Градском гробљу. Улица/пасаж између Његошеве улице и Успенске цркве у НСаду, где се налази и службени улаз СНП, од 27. III 1993, када је свечано отворен уз говор архивисте СНП Вере Василић, носи име Пролаз Милоша Хаџића. СНП је 1999. издало монографију Милош Хаџић. Поводом 150. годишњице СНП, на Дан СНП 28. III 2012, у првом фоајеу у приземљу откривена је његова биста (рад вајара Стевана Филиповића, финансирао некадашњи стипендиста СНП др Момчило Дробњак, а говорио редитељ Димитрије Ђурковић). Супруга му је била глумица СНП Јелица Бјели (в).

ЛИТ: М. Кујунџић, Са нервом изнад коже, Дневник, 10. I 1989; Н. Попов и М. Попов, Последњи велики управник позоришта, Дневник, 11. I 1989; Н. Попов, Човек мудрог говора и крупних подухвата, Дневник, 12. I 1989; В. Василић, Милош Хаџић, мајстор духа и језика, Позориште, НСад, 1991, бр. 3/4, с. 34; К. Дејмек, Милош, Миша, Дневник, 6. I 1999; З. Кримшамхалов, Управник великог ауторитета, Дневник, 6. I 1999; Р. Поповић, Споменица Милошу Хаџићу, Политика, 3. V 1999; А. Ердељанин, Пролаз Милоша Хаџића, НСад 2016.

Д. Ђ.