ХАЏИ-ДИНИЋ Милош – драмски глумац и редитељ (Београд, 26. IV 1861 – Нови Сад, 27. IX 1941). Отац му се звао Јован, а мати Емилија рођ. Мајданац. Основну школу, четири разреда гимназије и поштанско-телеграфски курс завршио је у Бгду, где је потом, краће време, радио као поштански практикант. Напустивши државну службу ступа у путујуће позориште Ђуре С. Протића, у којем дебитује као глумац 24. X 1880. у Карловцу. У тој дружини је остао до 10. VI 1881, када је прешао у путујуће позориште Фотија Иличића и с њим ради до 16. XI 1881. Од краја 1881. до јуна 1885. био је члан СНП. У НП у Бгду примљен је за привременог члана 21. VI 1885, али је већ 7. X 1885. отишао у српско-бугарски рат. После тога, на његову молбу, ПО ДСНП га је 27. II / 11. III 1886. примио у ангажман СНП с тим да се јави на дужност после шест недеља, али Х-Д. је остао у НП у Бгду до јесени 1887. Од 1. XI 1887. до 20. XI 1893. није се бавио глумом – био је указни поштански чиновник у Србији. Од почетка 1894. формирао је и водио своју путујућу позоришну дружину, а од 30. VIII 1894. до априла 1895. поново је наступао у путујућој трупи Ђуре С. Протића. Од 13. IV 1895. до 27. I 1896. био је члан ХНК у Згбу. Затим је, од 16. III 1896. до 20. VIII 1904, по други пут у саставу драмског ансамбла СНП, у којем је 14. XII 1898. постављен и за редитеља. Од краја августа 1904. до почетка марта 1906. по трећи пут је у дружини Ђуре С. Протића, овог пута као глумац и редитељ, а од марта до почетка јуна 1906. управник, редитељ и глумац шабачког позоришта. У лето 1906. постао је глумац и редитељ босанско-херцеговачког путујућег позоришта „Драгош“ Душана Зорића, у којем је остао до јануара 1907, када се вратио у шабачки театар и са њим у лето 1907. гостовао у Сарајеву, Тузли и другим градовима у БиХ. Од 15. IX 1907. до јуна 1908. био је члан првог глумачког ансамбла тада основаног ХНК у Осијеку. Од јуна 1908. до 28. VI 1914. поново је био ангажован у СНП, у којем је од сезоне 1909/10. био и редитељ, а од сезоне 1911/12, поред глумачких и редитељских обавеза, и надзорник позорнице. После оставке Жарка Савића (в) на положај управника СНП, ПО ДСНП му је 22. X 1913. поверио вођење административних послова српске народне позоришне дружине. По избијању Првог светског рата, 1914, Х-Д. је интерниран, али је убрзо ослобођен интернације. Приликом прве, краткотрајне аустроугарске окупације Бгда, прешао је у Бгд и тамо 15. XII 1914. дочекао ослобођење српске престонице, што му је омогућило да крајем маја 1915. буде распоређен за глумца и редитеља НП у Скопљу. У лето 1915. вратио се у Бгд, где је доживео другу окупацију престонице Србије. Потом је отишао у НСад, где му је боравила жена Љубица; убрзо је поново интерниран, у Јазберењ, одакле је, почетком 1916, по одобрењу угарског министарства унутрашњих дела, прешао у Швајцарску, најпре у Цирих а затим у Женеву. По завршетку Првог светског рата, од 1. I 1919, поново је постао члан, овога пута обновљеног, СНП, које је крајем те г. подржављено и одвојено од ДСНП. Од 28. VI 1919. до 30. IV 1920. био је и вршилац дужности управника СНП, односно етатизованог НП у НСаду, у којем је радио и као глумац и редитељ. После одласка Петра Коњовића (в) са управничког положаја, Х-Д. је од почетка јула до краја септембра 1921. поново био вршилац дужности управника НП у НСаду. У овом театру је био један од прослављених првака и редитељ све до 1. V 1925, када му је дата државна пензија. Отада до 1. IV 1928. повремено је хонорарно наступао у њему као глумац и редитељ-гост. У међувремену је био активан и у ДСНП, које је почетком 1922. поново образовало свој глумачки ансамбл – Трупу ДСНП. Од 15. IX 1926. је био в. д. секретара, а од 23. IX 1926. до 31. I 1927. секретар Друштва. У овој функцији је за кратко време обавио многе послове у Друштву –  средио је ситуацију и учврстио односе у позоришној дружини који су пре тога били озбиљно поремећени. Х-Д. је 25-огодишњицу уметничког рада прославио 27. II 1906. као редитељ и глумац путујућег позоришта Ђуре С. Протића за време гостовања у Мостару, улогом Камуфлеа у Шољи теја Ш. Л. Нитера и Ж. Дерлеја; 27. V 1911. прославио је у СНП 30-огодишњицу свога рада на сцени, за време гостовања у Земуну, улогом Монгодена у комаду Мадам Монгоден Е. Блума и Р. Тошеа, а 40-огодишњицу уметничког рада, заједно са својом женом Љубицом, у НП у НСаду 22. XI 1920. улогом Камуфлеа у Шољи теја. У јесен 1900. био је са Д. Ружићем (в) у Будимпешти да гледа представе славног италијанског глумца Е. Новелија. Заједно са Љубеном Грујићем написао је пастирску идилу у једном чину Мена, коју је СНП први пут приказало у НСаду 6. II 1902. За почасног члана ДСНП биран је у два маха, 1913. и 1923. Одликован је Орденом Светог Саве V и IV реда. Х-Д. је био повишег раста, витак, маркантног лика, звонког, лепо обојеног гласа, и одмереног, достојанственог држања. Интелигентан и проницљив при студији ликова које је требало да тумачи пажљиво је приступао својим сценским задацима настојећи да проникне у суштину улоге, тражећи у њој главне црте које је карактеришу. Био је против импровизације и претеривања на сцени, па се и као редитељ одлучно борио против њих. Отуда су његове улоге и режије остављале утисак о веома студиозном, савесном, одговорном и надасве чисто урађеном уметничком послу. Својом даровитошћу, озбиљним схватањем свога позива и непрекидном спремношћу да га на сцени добрим остварењима до краја брани, сврстао се у ред великана СНП који су стварали углед и славу најстаријем српском позоришту. У млађем добу, и доцније, с великим успехом је играо комичне улоге и бонвиване у тзв. салонским комадима, неретко и драмске и карактерне роле у драмама и трагедијама; у познијем добу заступао је, у комедијама и водвиљима, комичарски фах. У свим улогама одликовао се лаким, лежерним казивањем текста и беспрекорном дикцијом. Његова глума била је реалистичка, а улоге у концепцијском и стилском смислу доследно остварене. Наступао је и у оперетским представама у певачким улогама. Исидора Секулић је 1909. у „Бранику“ писала о њему: „То беше потпун приказ. Само један дроњак више или једна гримаса мање и г. Динић не би био добар Глумац у драмској слици Горкога На дну. Али г. Динић је био добар глумац. Тоалета и маска, збуњени и молећиви израз на лицу, устрашени тон у говору и скрушено оно седење, како само несрећан и непотребан човек уме седети: све то је чинило грандиозну руину и порушеност, из које је умакао и последњи дах живота. Сцена у којој тај упропашћени организам, та згажена егзистенција, снева о препорођају, о здрављу, о новом животу, успела је врло добро а својом трагиком и озбиљношћу је управо потресала. Најимпозантније од свега била је нема игра г. Динића. Згурен и непомично седећи крај пећи глумио је читавих двадесет минута само својим лицем. То беше читава галерија израза; мртвачка игра на лицу; очигледан самоубилачки план; ослобођење бедна човека“.

УЛОГЕ: Корнелије, Полоније, Први гробар (Хамлет), Тубал, Грацијано, Гобо (Млетачки трговац), Крпа (Сан летње ноћи), Малволио (Богојављенска ноћ), Журден (Грађанин племић), Начелник (Ревизор), Кочкарјов (Женидба), Фуше (Мадам Сан-Жен), Дужд (Максим Црнојевић), Исусовац (Пера Сегединац), Луц (Стари Хајделберг), Камуфле (Шоља теја), Стризе (Отмица Сабињанака), Хаџи-Тома (Коштана), Спитиг (Карлова тетка), Монгоден (Мадам Монгоден), Ђаво (Ђаво), Роберт (Библиотекар), Мајтреја (Васантасена), Маркез де ла Торе (Психе), Глумац (На дну), Валдшрат (Утопљено звоно), Спјешњев (Зец, Мјасницки), Делобел (Фромон и Рислер), Тома (Свет), Јеротије (Сумњиво лице), Алфред Дулитл (Пигмалион), Мулине (Господар ковница), Јованча Мицић (Пут око света), Михат-бембер (Гордана), Кнез Счербатски (Ана Карењина), Монтефјор (Дон Цезар од Базана), Ђурић (Голгота), Марека (Присни пријатељи), Леверде (Женски пријатељ), Боафлери (Мајчин благослов), Мајор (Нитуш), Гроф Лотар (Чар валцера), Фрош (Слепи миш), Глеплер (Дротар), Сима (Игуманов грех).

РЕЖИЈЕ: Врачара (Мило), Мадам Сан-Жен, Фромон и Рислер, Честитам, Француско-пруски рат, Обичан човек, Народни посланик, Нитуш, Гордана, Нарцис, Станоје Главаш, Васантасена, Пустињаково звоно, Лутка, Ђаво, Мрља која чисти, Шокица, Фаун, Ревизор, Зла жена.

ЛИТ: П., Ст. Бечеј, 24. III – „Дон Цезар од Базана“, Застава, 1882, бр. 52, с. 6; П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 44, с. 4; Др. Д., Рума, 25. VII – „Библиотекар“, Застава, 1885, бр. 127, с. 2; Преглед краљ. српског народног позоришта за год. 1886, Бгд 1887, с. XLI; Ј. Хр(аниловић), „Женски пријатељ“, Позориште, НСад 1896, бр. 42, с. 166–167; Г., „Мајчин благослов“, Позориште, НСад 1896, бр. 43, с. 170–172; К. Суботић, Како су играли наши глумци у Митровици, Застава, 1897, бр. 163, с. 3; Г., „Шоља теја“, Позориште, НСад 1898, бр. 32, с. 139; Ј. Хр(аниловић), „Карлова тетка“, Позориште, НСад 1898, бр. 9, с. 46–47; Ј. Хр(аниловић), „Хамлет“, Позориште, НСад 1898, бр. 31, с. 134–135; С., „Присни пријатељи“, Позориште, НСад 1900, бр. 10, с. 38; Г., „Фромон и Рислер“, Позориште, НСад 1901, бр. 38, с. 206-207; А-м, „Гордана“, Браник, 1901, бр. 134, с. 3; А-м, „Обичан човек“, Браник, 1901, бр. 134, с. 3; Г., „Васантасена“, Позориште, НСад 1901, бр. 49, с. 250; -вић, Рефлекси из нашег Српског народног позоришта, Браник, 1908, бр. 248, с. 3; Г., „Мадам Монгоден“, Позориште, НСад 1909, бр. 8, с. 31; А-м, У петак, 11. фебруара гледасмо „Карлову тетку“, Застава, 1909, бр. 33, с. 2; А-м, У среду, 2. децембра, оперета Оскара Штрауса „Чар валцера“, Застава, 1909, бр. 263, с. 2; А-м, Милош Хаџи-Динић, врсни уметник и редитељ… прославиће 14 (27) маја о. г. у Земуну 30-годишњицу глумачког рада, Застава, 1911, бр. 100, с. 3; Ј. Грчић, За сутрашњу му славу у Земуну, Браник, 1911, бр. 94, с. 2; Ј. Грчић, Милош Динић, Браник, 1911, бр. 210, с. 2; А-м, Двоструки глумачки јубилеј, Застава, 1920, бр. 207, с. 2; А-м, Прослава 40-годишњице Милоша и Љубице Динић, Застава, 1920, бр. 265, с. 3; А-м (Л. Дотлић), Када је умро Хаџи-Динић, НС, 1954, бр. 88–89, с. 5; С. Ј. Душановић, Милош Хаџи-Динић, НС, 1958, бр. 136, с. 14; М. Лесковац, Исидора Секулић као сарадник „Браника“, Зборник МС за књ
ижевност и језик, 1970, књ. 18, с. 215–216.

Л. Д.