ХАЈДН Јозеф (Franz-Jozeph Haydn) – аустријски композитор (Рорау, на северу Градишћа, Бургенланд, Аустрија, 31. III 1732 – Беч, 31. V 1809). Као осмогодишњи дечак постао је члан хора цркве Светог Штефана у Бечу. Музичко образовање је стекао код познатог италијанског композитора Никола Порпоре, код којег је радио као корепетитор. Од 1761. пуне три деценије је био диригент приватног оркестра аустроугарског феудалца кнеза Естерхазија. Упоредо са диригентском делатношћу бавио се и компоновањем, превасходно за потребе Естерхазијевог оркестра, па се за његов стваралачки опус сазнало релативно касно. Пошто је писао и по поруџбинама из Париза и Лондона, крајем XVIII столећа, као већ признат композитор, у два маха је путовао у Енглеску, где је стекао светску славу и где су настала његова најзрелија дела. У свом дугом и плодном животу написао је 104 симфоније, које представљају главни део његовог стваралаштва. Њима треба придодати и многобројне концерте за поједине инструменте, затим клавирске сонате, гудачке квартете и дела за разне камерне саставе. Писао је и вокално-инструментална дела, мисе, реквијеме и ораторијуме. Његов прилог оперском стваралаштву обухвата опус од двадесетак оперских дела и игроказа. Ту су још и многе соло-песме, као и обраде народних напева из Шкотске и Велса. Највећи значај свакако имају симфоније и гудачки квартети, чији је класични облик Х. усавршио и проширио у погледу тематике и донео многе новине у оркестрацији. Тематика Х. дела је једноставна, неусиљена, природна, блиска народу. У њој се одражава композиторова оптимистичка природа, прожета искреним животним весељем које је често прелазило у хумор, за њега веома карактеристичан. Успевши да у својим делима оствари класичну уравнотеженост делова у целини, усавршио је све инструменталне врсте рококоа. На његово оперско стваралаштво дуго се гледало као на најмање успели део његовог рада. У новије време, међутим, такво мишљење је промењено, бар што се тиче опера, писаних за Естерхазијево позориште на италијанске текстове, у којима је испољавао смисао за запажање и тонско потцртавање психичких особина својих јунака. Реч је о његовим најуспелијим операма: Апотекар (Lo speziale), Живот на месецу (Il Mondo della luna / Die Welt auf dem Monde), Права истрајност (La vera costanza), Рибарице (Le pescatrici), Ненастањено острво (L’isola disabitata) и Разочарана неверност (L’infedeltà delusa). Х. је првенствено инструментални композитор и као такав је трајно заслужан за пуно осамостаљење инструменталне музике у другој половини XVIII века. У СНП су извођене његове опере Апотекар (1941) и Живот на месецу (1975) и 1964, концертно, ораторијум Годишња доба (Die Jahreszeiten).

М. Х.