ХАЈТЛ Иван – драмски глумац (Осијек, 19. VI 1918 – Нови Сад, 4. V 2005). Најстарији од шесторо деце „градског надцестара“, који је као предрадник одржавао градске путеве. Основну школу и два разреда гимназије завршио је у родном граду, а потом је кратко учио златарски занат. После очевог пензионисања породица се настанила у Даљу, где је од 1933. радио као физички радник. У слободном времену певао је у хоровима и глумио у аматерској позоришној секцији. Први пут је ступио на сцену у улози Гвоздена у Девојачкој клетви Љубинка Петровића. Краће време играо је у ХНК у Осијеку као волонтер 1936. Радио је у фабрици обуће „Бата“ у Борову 1938, а после одслужења војног рока поново је био ангажован на разним пословима као физички радник. Од првих поратних дана у Сомбору је радио у трговини, затим завршио угоститељски курс, запослио се као конобар и деловао у буњевачком аматерском позоришту. На аудицији у СНП 1947. примљен је за драмског глумца и, на захтев тамошњег позоришта, упућен на рад у Сомбор. У овом позоришту је од 15. VIII 1948. био на пробном раду, а стални члан је постао 15. VIII 1950. У СНП је примљен 15. VIII 1957, али пошто није изнађено стамбено решење за ожењеног човека са седморо деце, вратио се у Сомбор 1. I 1958. Коначно је у СНП дошао 15. VIII 1958. и у њему остао непрекидно до одласка у пензију, 31. VIII 1983. За две деценије рада у СНП остварио је преко 70 улога. У слободном времену бавио се риболовом на Дунаву, а био је и признат мајстор у припремању аласке чорбе. Х. је спадао међу оне изворне глумачке таленте који нису имали прилике да прођу кроз глумачке школе и систематске теоријске припреме, а ипак су – калећи се у позоришној пракси, у раду са добрим редитељима и глумцима, на пробама и представама – успевали да се довину до завидних ступњева глумачке уметности. Савестан и дисциплинован глумац, у СНП је одиграо велик број улога различитих по обиму, карактеру и жанру; оне су, узете заједно, допринеле његовом глумачком узрастању и прибавиле му значај и углед у ансамблу, код публике и критике. Упркос марцијалној појави човека атлетског стаса и пуног мужевног баритона, што све одмах одвлачи на помисао о предестинираности за херојске улоге, он ће своја најбитнија и највредноснија својства глумачког талента потврдити пре свега у фаху комичном и карактерном. Својом глумом волео је да дочарава добар свет, макар и слаб и несавршен. Пасионирано и присно је тумачио, нарочито у домаћем репертоару, мале људе са њиховим малим и великим радостима и жалостима, бригама и разбибригама. То су незлобиви весељаци, шаљивци и шерети, људи доброћудни, без жучи, с ведрином оптимизма и у невољама, они које људска злоба више зачуди и ожалости него што их огорчи и разгневи, људи свакидашњи и обични, но који својом човечношћу могу бити необични у обичном, несвакидашњи у свакидашњем. Такве улоге, најближе његовом људском и глумачком сензибилитету, тумачио је са бономијом и топлином разумевања, с особеном неусиљеношћу и живописношћу. Не једном је на сцени изгледао као питоми голијат великих и јаких руку које би хтеле да помилују и онда када треба да ударе. И улоге из реда тзв. негативаца он је по нагону своје природе умекшавао и облагорођивао, а пред тешкоћама је био када је сценски лик требало да „отврдне“. Читаво мало глумачко ремек-дело донео је у улози Спире Грабића, у ствари само једном кратком монологу из Трифковићеве комедије Честитам, који је Бора Ханауска унео у своју и Ђурковићеву режију Избирачице, славне представе која је тријумфовала на многим гостовањима СНП у земљи и иностранству. Био је већ четрдесетогодишњак када је, доносећи на сцену обиље младости и простосрдачности, одиграо Ћопићевог мудро безазленог делију Николетину Бурсаћа. Но, као да је у његовом глумачком фонду било још више и младости и безазлености када се, деценију касније, у комаду Зорана Петровића Село Сакуле, а у Банату појавио у првим сценама улоге Мирка Безара који тек што је из дечаштва закорачио у момаштво. Међу његове најбоље улоге спада и Срета чизмар у Стеријиној Злој жени: велика сцена са Султаном, у којој је достојног партнера имао у Милици Кљаић-Радаковић, спада међу најлепше које смо видели на сцени СНП. Не треба мимоићи ни његове улоге у Стеријином Џандрљивом мужу, Лебовићевој Викторији, Игњатовићевом Адаму и берберину, Клупку Пере Будака, Крлежином Вучјаку, Игњатовићевом Вечитом младожењи, Сремчевом Поп Ћири и поп Спири, Новосадској променади В. Поповића и П. Марјановића, Трифковићевом Љубавном писму, Плугу и звездама Шона О’Кејсија, Шекспировим Веселим женама из Виндзора, Молијеровом Грађанину племићу, као и неке друге. Међу собом веома различите, оне су такође биле обележене понајбољим стваралачким особинама овога глумца који је сав од животне непосредности и топле хуманости. Са запаженим успехом огледао се и у филму, на телевизији и радију, а његово учешће у естрадним програмима такође је знатно. У низу друштвених признања додељена му је 1970. Стеријина награда за улогу Мирка Безара у представи Село Сакуле, а у Банату и, за исту улогу, Раднички универзитет „Радивој Ћирпанов“ из НСада доделио му је награду изгласану од публике за најбољу улогу на тим Играма. На Сусрету војвођанских позоришта 1970. добио је награду за улогу Максе Свилокосића у представи Адам и берберин. Носилац је Дипломе Заједнице професионалних позоришта Војводине за дугогодишњи рад и постигнуте успехе на унапређивању позоришног стваралаштва у Војводини. На фестивалу југословенског играног филма у Пули 1975. додељена му је Диплома „за студију лика војвођанског сељака“ у филму Хитлер из нашег сокака. Добитник је и Октобарске награде НСада, Искре културе Културне-просветне заједнице Војводине, Специјалног признања Радио – НСада и Дана комедије у Светозареву. Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ СНП му је доделило 1978.

УЛОГЕ: Вођ групе анархиста (Оптимистичка трагедија), Кари (Чаробњак који доноси кишу), Председник општине (Власт), xxx (Страдија), Агност (Лисица и грозд), Николетина (Доживљаји Николетине Бурсаћа), Шести (Дванаест гневних људи), Један Атињанин (Лисистрата), Мијат (Клупко), Шебешћен (Пера Сегединац), Хенри Тјудор (Хенри VIII и његових шест жена), Спира Грабић (Избирачица), xxx (Иркутска прича), Клаудије (Хамлет),  Савица (Варалица у Бечеју), Пантелија Црњаковић (Вучјак), Свети Петар (Вук Бубало), Џек Бојл (Јунона и Паун), Кајгана (Женидба), Други (Смрт губернатора), Дишотел (Господин ловац), Конрад, Зигфрид, Манфред (Резервиста), Трбоња (Три угурсуза), Дивљи (Кристофор Колумбо), Полачек (Вечити младожења), Срета (Народни посланик), Фарбар (Трећа жеља), Каска (Јулије Цезар), Браун (Просјачка опера), Човек с лулом (Халелуја), Поп Ћира (Поп Ћира и поп Спира), Кочијашев (Позабави се Амелијом), Вилфингер (Испит зрелости), Николе (Филумена Мартурано), Полачек (Фамилија Софронија А. Кирића), Теча Јаков (Госпођа министарка), Фалстаф (Веселе жене из Виндзора), Тонин, Војник из Бергама (Мушица), Митар (Џандрљив муж), Сретен (Ваљевска подвала), Војсковођа (Мајка Храброст и њена деца), Бурнизијен (Госпођа Бовари), Кефало (Викторија), Срета (Зла жена), Флатер Гуд (Плуг и звезде), Мирко Безар (Село Сакуле, а у Банату), Макса Свилокосић (Адам и берберин први људи), Витез Тобија Штуцало (Богојављенска ноћ), Херб Милер (Сексирама), Генерал домаћин (Ноћ за Марију), Стојан Марић (Пљусак), Конобар (Флора господина Флоријана), Свекар (Хоризонтално и вертикално), Сквозник-Дмухановски (Ревизор), Марко Вујић (Лажа и паралажа), Гроф Капулет (Ромео и Јулија), Шеф полиције (Посета старе даме), Дорн (Галеб), xxx (Новосадска променада), Господин Журден (Грађанин племић), Огистен Ферајон (Буба у уху), Вјекослав Хадровић (Вучјак), Живота Цвијовић (Др), Нонанкур (Сламни шешир), Јован (Љубавно писмо), Артемије Гаганов (Зли дуси), Секула (Медаља), Архиепископ Данило (Пуч), Боктер Батука (Сакуљани, а о капиталу), Данијел Новак (Даћа), Франтишек Абел (Коме откуцава часовник), Аргиле Костадиновски (Пасквелија), Мато Кромберг (Слике жалосних доживљаја), Дежмекасти (Долња земља), Бугров (Платонов), Бача (Земља, Удовички).

ЛИТ: С. Бељански, Јован Путник: „На Дунаву ноћ“, Дневник, 14. VII 1953; Ј. Виловац, Чаробњак који доноси кишу, Дневник, 10. X 1958; О. Новаковић, Чаробњак који доноси кишу, НС, 1958, бр. 17, с. 11; О. Новаковић, „Лисица и грозд“, НС, 1959, бр. 140, с. 5; М. Кујунџић, „Лисица и грозд“ Гиљерма Фигејреда, Дневник, 3. III 1959; М. Кујунџић, Новосадски Николетина, Дневник, 30. IV 1959; М. Кујунџић, Порота на испиту савести, Дневник, 13. X 1959; А-м, „Дванаест гневних људи“, НС, 1959, бр. 146, с. 4; Ј. Виловац, На споредном колосеку, Дневник, 26. IV 1960; Ј. Виловац, Вредносна инспирација, Дневник, 18. X 1960; Ч. Кисић, Бриљантни тренутак: Антонијев говор, Ослобођење, Сарајево, 5. VI 1964; Ј. Виловац, Природни одрази животне међуетапе, Дневник, 21. XI 1964; В. Урбан, Деци целог света, Дневник, 24. XII 1964; М. Кујунџић, Ласте без пролећа, Дневник, 16. V 1965; Г. Дивљак-Арок, Изузетан свет, Дневник, 2. XI 1965; М. Кујунџић, На недовршеном путу, Дневник, 10. II 1966; М. Кујунџић, Колаж троме духовитости, Дневник, 6. X 1966; М. Кујунџић, Безазлена ујдурма, Дневник, 25. V 1967; М. Кујунџић, Драматика светла и боја, Дневник, 24. X 1967; М. Мирковић, Јеванђеље по Брехту, Политика експрес, 24. X 1967; С. Селенић, Од страха и сажаљења, Борба, 28. X 1967; М. Первић, Рационалне емоције, Политика, 1. XI 1967; М. Кујунџић, Ревија добрих улога, Дневник, 18. XII 1967; Ж. Јовановић, После пакла, Вечерње новости, 5. III 1968; М. Первић, У име правде и истине, Политика, 8. III 1968; П. Поповић, Против кратког памћења, Борба, 30. III 1968; М. Мирковић, Звона увек звоне, Политика експрес, 3. IV 1968; С. Станић, Завршетак Лебовићеве драмске трилогије, Борба, 31. V 1968; Д. Клаић, Драма и политика, Поља, 1968, бр. 117–118, с. 25; М. Кујунџић, Секси-Султана, Дневник, 22. X 1968; Д. Клаић, Стеријина „Зла жена“, Индекс, 1968, бр. 148, с. 7; З. Џигурски, Јесен на Камењару, Дневник, 29. X 1968; М. Мирковић, Мангупски Стерија!, Политика експрес, 1. II 1969; М. Мирковић, И мужеви су деца, Политика експрес, 5. II 1969; М. Милорадовић, Стерија за данашње око, Политика, 8. II 1969; Б. Милошевић, Недеља војвођанског театра, Борба, 11. II 1969; С. Божовић, Љупки медаљони, Вечерње новости, 14. III 1969; А-м, Сусрет са „Сакулама“ и за глумце редак доживљај, Позориште, НСад 1969, бр. 5, с. 8–9; И. Рацков, „Зла жена“ Јована Стерије Поповића у режији Димитрија Ђурковића, Руковет, Суботица, април-мај 1969, с. 305; С. Фетахагић, Мајстори Стеријине комике, Ослобођење, Сарајево 25. V 1969; Л. Павловић, Равница – оком сликара, Ослобођење, Сарајево, 14. X 1969; Д. Поповић, Зоран Петровић: Село Сакуле, а у Банату, ЛМС, 1969, књ. 404, с. 118; Д. Клаић, Летопис села Сакула, Индекс, 1969, бр. 163, с. 6; М. Кујунџић, Фигаро из српског Париза, Дневник, 20. XI 1969; М. Мирковић, Бербери су први људи, Политика експрес, 20. XI 1969; М. Мишић, Берберски шеретлуци, Борба, 21. XI 1969; Ж. Јовановић, Глумачке мајсторије, Вечерње новости, 26. XI 1969; Д. Поповић, Јаков Игњатовић: Адам и берберин, ЛМС, 1970, књ. 405, с. 103-108; М. Милорадовић, Поезија у наивном, Политика, 17. III 1970; П. Поповић, Театар са заштитним знаком, Вечерње новости, 4. VI 1970; Д. Попов, Како сте, Мирко Безару?, Дневник, 5. VI 1970; В. Поповић, Добитник Стеријине награде – Иван Хајтл, Позориште, НСад 1970, бр. 1, с. 5; Д. Д., Један тренутак са… Иваном Хајтлом, Борба, 16. VI 1970; А-м, Радост победника, Дневник, 1. IX 1970; М. Кујунџић, Генерали и маринци, Дневник, 10. X 1970; Л. Павловић, На трагу комичног, Ослобођење, Сарајево 11. X 1970; С. Божовић, На граници лакрдије, Вечерње новости, 14. X 1970; М. Петковић, Иван Хајтл, Дневник, 9. II 1971; С. Божовић, Укрштене речи на сцени, Вечерње новости, 7. V 1971; М. Кујунџић, Игра око плеве, Дневник, 9. V 1971; М. Мирковић, Равно и водоравно, Политика експрес, 10. V 1971; Ж. Јовановић, „Хоризонтално и вертикално“, Вечерње новости, 11. V 1971; Ж. Јовановић, Човек у кавезу, Вечерње новости, 14. VI 1971; Н. Максимовић, Деце и новаца никад доста, Дневник, 4. VII 1971; М. Кујунџић, Срећно и несрећно неверство, Дневник, 22. X 1971; С. Божовић, Црни хумор на безбојан начин, Индекс, 1971, бр. 230, с. 9; К. Савић, О „Ревизору“, Позориште, НСад 1971, бр. 2, с. 15; М. Кујунџић, Лагарија с пренемагањима, Дневник, 16. XII 1971; С. Божовић, Уместо осавремењавања – реконструкција, Индекс, 1971, бр. 238–239, с. 16; К. Савић, О „Лажи и паралажи“, Позориште, НСад 1971, бр. 3-4, с. 13; М. Кујунџић, Хуморна дадиља у трагедији, Дневник, 23. III 1972; С. Божовић, О мртвима све…, Индекс, 1972, бр. 247, с. 9; С. Станић, Да ли нам је Шекспир досадан, Борба, 30. III 1972; Д. Поповић, Четири савремене драме, У позоришту, НСад 1973, с. 145–170; В. Поповић, Десет прилога за портрете војвођанских глумаца, Сцена, 1973, бр. 6, с. 58–60; А-м, Спонтана и топла глумачка изражајност која оплемењује, Грађански лист, 5. V 2005; Н. П-ј., Умро Иван Хајтл, Дневник, 5. V 2005; Р. Д., Преминуо глумац Иван Хајтл, Данас, 5. V 2005; А-м, Умро глумац Иван Хајтл, Политика, 5. V 2005; Н. П-ј., Истински бард нашег глумишта, Дневник, 6. V 2005.

В. П.