ХАНКА Ерика (Erika Hanka) – аустријска играчица, кореограф и директор балета (Винковци, Хрватска, 18. VI 1905 – Беч, 15. V 1958). Код Гертруде Боденвизер (Gertrud Bodenwieser) на Бечкој академији за музику и драмску уметност похађала је часове модерне игре (1923–1924), а затим је учила и балет код Ирмгард Томас (Irmgard Thomas). Дебитовала је 1927. на концерту у Грацу са партнером Фрицом Кајзерфелдом (Fritz Kaiserfeld). Исте г. је у Бечу основала сопствену школу за игру и гимнастику. Од 1929. до 1935. била је ангажована у Опери у Диселдорфу, где је била соло играчица и помоћник директора Балета. Потом се прикључила трупи Курта Јоса (Kurt Jooss), која је наступала у избеглиштву у Енглеској (1935–1938) и са којом је ишла и на турнеје по Европи и САД. У сезони 1938/39. била је чланица театра „Аполо“ у Келну, 1939/40. Опере у Есену, а од 1940. до 1942. Државне опере у Хамбургу. Г. 1941. била је позвана у Беч као гостујући к-граф, а после успеха њеног балета Хуан од Сарисе (Joan von Zarissa), на музику Вернера Ека (Werner Egk) 1942. је постављена за ballet mistress (педагог-репетитор), што је значило преузимање одговорности за технички ниво ансамбла и одржавање проба. Прихватила је и вођење балетског ансамбла и на том положају остала до смрти (1958). Упркос проблемима током рата и у поратним годинама, успела је да учврсти репертоар, са доста и својих дела у стилу ,,аусдруктанца“ (Ausdruckstanz). Кореографисала је око 50 балета, а као најпознатији и најуспешнији остао је балет Венецијански Мавар (Der Mohr von Venedig / The Moor of Venice), на музику Бориса Блахера. Тим балетом је 29. XI 1955. отворена обновљена Бечка државна опера. Иако опредељена за модерни идиом у игри, Х. прати интересовање публике те подстиче учење класичног балета и попуњава репертоар класичним балетима. Последња премијера коју надгледа је извођење Баланшиновог дела. Она је дала велик допринос подизању угледа балетског ансамбла, обично сматраног само „пратиоцем“ опере, и вратила га је и на међународну сцену. По њеном либрету у Бгду су играни балети Весела прича (1966) и Голем (са композитором Ф. Бартом 1972). У СНП је по њеном либрету за балет Венецијански Мавар изведен балет под називом Отело (1973).

ЛИТ: М. Хаднађев, „Отело“ – балет Бориса Блахера, Позориште, НСад 1973, бр. 5, с. 5; С. Савић, „Отело“ – балет Бориса Блахера, Позориште, НСад 1973, бр. 5, с. 5.

Љ. М.