ХРИСТИЋ Стеван – композитор и диригент (Београд, 19. VI 1885 – Београд, 21. VIII 1958). Основно и средње образовање стекао је у Бгду повремено боравећи ван земље – тамо где је његов отац био посланик Краљевине Србије. Почетком XX века у Бечу је учио виолину код Петра Стојановића, а по повратку у Бгд похађао је музичку школу. Завршивши реалну гимназију, уписао се на студије музике (компоновање и дириговање) у Лајпцигу (1904-1908). Још пре него што је дипломирао, истакао се музиком за комад Милорада Петровића Чучук Стана, који је изведен у НП 20. IX 1907. На завршетку студија компоновао је симфонијску фантазију за виолину и оркестар. Радећи потом као професор солфеђа у Богословији у Бгду, од Архијерејског сабора је добио стипендију да у току 1911. и 1912. у Паризу и Риму проучава црквену музику. Непосредан резултат ове специјализације је ораторијум Васкрсење (текст Драгутина Илијћа), изведен у Бгду 1912. После учешћа у балканским ратовима, у сезони 1913/14. био је ангажован у београдском НП као диригент. Први светски рат је провео у Немачкој (био је ожењен пијанисткињом, колегиницом са Лајпцишког конзерваторијума). На дужност диригента у НП у Бгду вратио се 1919. и у раздобљу од 1925. до 1934.  био је директор Београдске опере. Један је од оснивача и директор (1923) Београдске филхармоније, а учествовао је и у оснивању београдске Музичке академије (1937) и био један од њених првих професора, а 1943. и њен ректор. Г. 1948. изабран је за дописног а 1950. за редовног члана Српске академије наука и уметности. У новооснованом Савезу композитора Југославије био је председник (1951) и више пута председник Удружења композитора Србије. Такође је биран и за председника Савета Музиколошког института САНУ и секретара Одељења ликовне и музичке уметности САНУ. Као руководилац музичких установа и као извођач задужио је Бгд и целу земљу приказивањем многих дела домаће и светске музике. Посебно су Београдска опера и балет постигли велик успон између два рата захваљујући баш његовој организацији и његовом учешћу у откривању домаћих талената. Х. музичко опредељење ишло је у сусрет музичком театру. Компоновао је опере Сутон и Еквиноцио по Иви Војновићу и Нечисту крв по Бори Станковићу (последње две остале су недовршене, а Нечиста крв је изгубљена/украдена). Сутон је у првој, једночиној верзији први пут изведен 26. XI 1925, у Братислави је постављен 1929, у Згбу 1932, а трочина верзија је праизведена 5. VII 1954. у НП у Бгду. Написао је и музику за десет страних драмских комада (од чега пет Шекспирових) и за десет домаћих драма или драматизација: Хамлет, Бура, Отело, Краљ Лир, Зимска бајка, Уријел Акоста, Фауст, Круг кредом, Ђаволов ученик, Уображени болесник, Чучук Стана, Сунце, Лазарево васкрсење, Госпођа са сунцокретом, Смрт Стефана Немање, Урошева женидба, Смерт Уроша V, Коштана, Јован Владислав и Вечити младожења. Сви ови комади су извођени у НП у Бгду, а Вечити младожења са његовом музиком и у НПДб 1940. По стилу, Х. се једним делом свог опуса налази у оквирима космполитског, импресионистичког и позноромантичарског, што је резултат његове привржености француским и италијанским композиторима и опчињености Дубровником Иве Војновића и Јована Дучића, за чији је Дубровачки реквијем написао музику. Импресионизам и касни романтизам основа су и оном другом и коначно доминантном делу Х. стварања, области музичког национализма, на коју је указала музика Чучук Стане, а дефинитивни печат дала Охридска легенда, први српски и у неким елементима непревазиђени национални балет и у ширим европским оквирима. Прва, једночина верзија Легенде изведена је 5. IV 1933 (к-граф и главна женска улога Нина Кирсанова); друга, четворочина верзија приказана је 28. XI 1947, такође у београдском НП (к-граф Маргарита Фроман), а гостовала је и у Единбургу 1951. Овај балет извођен је на свим југословенским сценама, па је и у СНП у НСаду имао неколико премијера: 1951, 1953, 1961. и 1981. Постављан је и у иностранству – у Москви (1958), а касније у Плзењу (Чешка) и у Битому (Пољска) и свугде га је у својству диригента пратио и његов творац. Значај овог балета је вишеструк: осим музичког и кореографски – у смислу спајања балетске технике и лексике народних игара са Балкана. Писац сценарија/либрета прве верзије је њен инспиратор – балетмајстор београдског НП Александар Фортунато, а друге верзије сâм композитор. Х. је компоновао и филмску музику (Софка, Била сам јача). О стогодишњици рођења, 1985, Српска академија наука и уметности организовала је научни скуп о Х., а исте г. Ана Радошевић је приредила монографију Извођења „Охридске легенде“ Стевана Христића. О њему су највише писали Б. Драгутиновић, Р. Шварц, П. Бингулац, М. Живковић и Н. Мосусова у часописима „Звук“ и „Музика“ и за Радио-Бгд.

ЛИТ: В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969, с. 123-134.

Н. Мсс