ХРВАЋАНИН-СРБЕНДИЋ Манојло – глумац, преводилац и политички радник (Дубица, 29. XII 1849 – Београд, 2. X 1909). Право презиме му је Хрваћанин; интимно зван Маша. Рођен је у имућној трговачкој породици. Основну школу похађао је у родном месту, четири разреда реалне гимназије у Раковцу (данас: у саставу Карловца), у Хрватској, а потпуно гимназијско школовање довршио у Српској великој гимназији новосадској. Под утицајем идеја Уједињене омладине српске ступио је 1867. у једно путујуће позоришно друштво, а поткрај 1868. дошао је у СНП и у њему остао до јесени 1871, када је напустио глумачку професију у којој, према оскудним подацима, није успео да се нарочито афирмише. Тада је био близак идејама Светозара Марковића (в). Крајем 1871. отишао је у Швајцарску, у Цирих, где је најпре студирао медицину, али се убрзо определио за политичке науке и, као непомирљиви противник Аустрије, прихватио револуционарни рад и у њему стекао искуства корисна за политичку борбу. У Цириху је, у пролеће 1872, преко руских револуционара ступио у везу са Михаилом А. Бакуњиним, који је за своју међународну револуционарну организацију успео да придобије и српске студенте. Бакуњин је најпре основао тајну групу „Словенска браћа“, коју је чинило девет чланова, међу њима и Х., „чију раденост, преданост и корисност препоручује и руским револуционарима“. Бакуњин је извесно време и становао код Х., а у свом дневнику је забележио да му је Х. долазио у Локарно 13. V 1872. и код њега остао четири дана, до 16. V, па га је затим он са писмом послао једноме од главних људи бакуњинске Интернационале – Џејмсу Гијому, у Нешател. Том приликом Х. је учествовао на конгресу Јурске федерације у Локлу, 19. V 1872. Мисли се да је Х. револуционарно конспиративно име било „Љермонтов“. По налогу Бакуњина, „Љермонтов“ је, са још двојицом руских револуционара, ступио „у посао са Словенима који се находе у Цириху, као елементом преко којег се могу ухватити везе са Србима, у Кнежевини, са Хрватима, Чесима и Србима из Војне границе“ (Ј. Скерлић). У лето 1872. створена је Словенска секција која има 12-15 чланова; међу њима је, изгледа, и Х. Све време он је био у вези и са другим истакнутим Бакуњиновим сарадницима – З. К. Ралијем, В. Голдштајном, А. Елзницом и Софијом Барђином. Почетком јула 1872. присуствовао је конгресу српских социјалиста у Цириху, у чијем су раду учествовали и Светозар Марковић и Бакуњин. Словенска секција, међутим, није била дугог века: током 1873. најактивнији Срби у њој напустили су Цирих и она је августа исте г. престала да постоји. Х. за Бакуњина нису везивали анархизам у његовом учењу и решеност да га примењује у политичкој борби, него идеја циришких анархо-социјалиста о рушењу аустријске империје и стварању словенске федерације. Одласком из Цириха он ће се потпуно окренути проблемима свога тла и посветити националном раду у својој средини. О боравку у Цириху и везама Х. са Бакуњиним и његовим следбеницима остало је доста трага у делима Џејмса Гијома, Емила де Лавлеја, Јурија Стјеклова, те у писмима и дневнику М. А. Бакуњина, а касније и у обимном делу Јана Мејера – о циришким револуционарима. Х. се из Цириха вратио у Дубицу и већ 1874. био је члан Главног одбора који је припремао босанско-херцеговачки устанак. Г. 1874. изабран је у костајничком срезу за посланика Српског народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима. За време устанка хапсиле су га аустријске власти. Од 1876. до 1882. најпре је као политички емигрант боравио у Швајцарској, а затим извесно време у Србији. После тога је две г. са братом Мојом Хрваћанином-Станчићем (в) скупљао лексикографску грађу за Српску академију наука. Г. 1884. учествовао је у покретању листа „Србобран“ у Згбу, у којем је и сарађивао. Настанивши се при крају живота у Бгду, бавио се новинарством. Још као ђак завршних разреда гимназије скупљао је у Дубици и Хрватској крајини народне загонетке и песме; већи број загонетака и девет народних песама објавио је у „Матици“ (1868, 1869). Сарађивао је још у „Вили“ Ст. Новаковића, доцније у „Народном гласнику“ (Темишвар), „Самоуправи“ и „Застави“. Бавио се и преводилачким радом. У његовом преводу извођени су комади: Париски кочијаш, позоришна игра у пет чинова у преради Ј. Хајмана (у СНП 1870, НП Бгд 1875); Посланички аташе, шаљива игра у три чина А. Мејака (у СНП 1870); Глумица, шаљива игра у једној радњи, по Н. Фурнијеу прерадио В. Фридрих (у СНП 1870); Маријана, позоришна игра у пет раздела А. Д’Енерија и Малијана, коју је Х. „за српску позорницу удесио“ – у ствари драматуршки приредио (у СНП 1872); У петак, шаљива игра у једној радњи З. Шлезингера (у НП Бгд 1871, СНП 1872); Прва седа влас, шаљива игра у једном чину О. Фејеа (у НП Бгд 1875), и После игранке, шаљива игра у једном чину А. Дикеа (у СНП 1877).

УЛОГЕ: Стеван (Ђурађ Бранковић), Мешем (Чаша воде), Митар (Саћурица и шубара), Омер (Нови племић).

ЛИТ: С., Српско народно позориште у Нов. Саду, Застава, 1869, бр. 135, с. 2-3; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 35, с. 708-711, 829-830; А-м, Грађа за историју србског позоришта, Застава, 1874, бр. 6, с. 2; Ј. Скерлић, Светозар Марковић, Бгд 1922, с. 75, 79-81; Б. Ковачевић, Из прошлости – Студенти у Цириху око године 1870 – први српски социјалисти, Књижевност, 1956, књ. XXII, с. 80-82; Ђ. Љубибратић, Матица – Садржај и предметни регистар, НСад 1976, с. 27, 28, 30-32; Н. Ђорђевић, Хрваћанин Манојло-Маша, Лексикон писаца Југославије, НСад 1979, књ. II, с. 413.

Л. Д.