ИГО Виктор (Victor Hugo) – француски песник, романописац и драматичар (Безансон, 26. II 1802 – Париз, 22. V 1885). Син конта Сижизбера Игоа, генерала Наполеонове армије (1774-1828), произашлог из новог, револуционарног режима,  и Софије Требише, кћери једног поморског капетана, одане старом аристократско-монархистичком друштву (И. ће у себи спојити обе тежње својих родитеља). Породица ће, због очевог позива, бити приморана да се сељака и лута по Француској, Италији и Шпанији, док се најзад не скраси у Паризу. Већ као тринаестогодишњак  имао је тринаест свезака стихова. Још сасвим млад написаће две трагедије и једну драму. Почиње да учи права, али ће их напустити одајући се све више поезији. Из велике љубави жени се Аделином Фуше, с којом ће имати две кћери и два сина. Период изгнанства (1851-1870) проводи у Белгији (Брисел), затим на острвима Џерси и Гернези. Неодољив љубавник, „незаситљив сладострасник“, са собом одводи и своју милосницу Жилијету Друе, с којом ће његова веза трајати пола века, све до њене смрти (1883). На Гернезију ће му, у великој купљеној вили, полудети млађа кћи и умрети жена. Исте г. када и жена (1868), умире му унук. Из изгнанства се најзад враћа у Париз победоносно (1870). Убрзо остаје без оба сина, о којима је водио бригу све до њихове смрти (1871, 1873). Трибун слободе, он брани Србију од турског зулума (1876). Прослава његове осамдесетогодишњице се претвара у националну светковину (1881). Као и Гете, имао је свој богати љубавни роман. Остале су чувене његове везе са глумицом неодољиве лепоте Жилијетом Друе, са заносном и несрећном Леонијом Бијар, са „дражесном и чедном“ шваљом Бланшом Ланвен. Био је склон везама са младим глумицама и њихов број није мален. Претпоставља се да је, између осталих, умео да освоји срца ватрене поборнице спиритизма, поетесе Гђе де Жирарден, и великих глумица као што су биле Марија Дорвал, Гђица Жорж, Гђица Рашел. Живео је интимно и са женама сасвим скромног порекла, па би свакако у једној књизи о његовим љубавним доживљајима „поглавље о служавкама било бесконачно“. После четири неуспела покушаја, у својој 44. г. постаје члан Француске академије. У 76. г. се одупире изливу крви у мозак. Он је иначе и „цртач ретког дара“. Пратио га је глас да је веома шкрт, што није тачно. Напротив, увек је знао бити душеван и, према потребитима – веома дарежљив. Као сви великани, уосталом, доживљавао је велике победе и велике поразе, како у јавном тако и у интимном животу. Кћи Леополдина ће му се, заједно с мужем, утопити у Сени; љубав са Леонијом Бијар ће се завршити најнесрећније по обоје; претрпеће мучне године изгнанства; осетиће горчину позоришних пораза; сазнаће да га жена вара са С. О. де Сент-Бевом, итд. Међутим, он се не престаје бавити књижевношћу, све је продуктивнији што дубље залази у старост и његови радни подухвати „подсећају на балзаковски стваралачки бес“. Ради невероватно брзо. Тако ће неке његове драме бити испеване: Марион Делорм  – за 23 дана, Ернани – за 27 дана, Краљ се забавља – за 20 дана, Лукреција Борџија – за 11 дана, Руј Блаз – за нешто више од 30 дана. Он је уопште тако вредан и хитар у послу да своје велике романе пише у просеку за четири и по месеца. Он је, пре свега, песник, и уз то велики мајстор стиха. Свакако спада међу најизразитије лиричаре европског романтизма. Познате су његове песничке збирке: Оде и разне песме (Odes, 1822), Нове оде (1824), Оде и баладе (Odes et Ballades, 1824, 1828), Оријенталке (Les Orientales, 1829), Јесење лишће (Les Feuilles d’Automne, 1831), Песме сутона (Les Chants du Crépuscule, 1835), Унутрашњи гласови (Les Voix intérieures, 1837), Зраци и сенке (Les Rayons et les Ombres, 1840), Казне (Les Châtiments, 1853), Контемплације (Les Contemplations, 1856), Легенда векова (La Légende de Siècles, 1859 -1883), Песме шума и улица (Les Chansons des Rues et des Bois, 1866), Страшна година (L’Année terrible, 1872), Вештина бити деда (L’Art d’être grand-père, 1877), Четири лица духа (Les Quatre Vents de l’Esprit, 1881). Затим је испољио богатство и разноврсност свога књижевног дара и као романсијер. Од осам његових романа, насталих између 1823. и 1874, два романа се и данас читају у целом свету и читаће се док је света и века. Романи су му: Исландски хан (Han d’Islande, 1823), Последњи дан једног осуђеника (Le dernier jour d’un condamné, 1829), Богородичина црква у Паризу (Notre-Dame de Paris, 1831), Клод Ге (Claude Gueux, 1834), Јадници (Les Misérables, 1862), Поморци (Les Travailleurs de la mer, 1866), Човек који се смеје (L’homme qui rit, 1869), Деведесет трећа (Quatre-Vingt-Treize, 1874). Најпопуларнији су му Јадници, врло значајни и иначе. „Без њих би историја романа била непотпуна“. Истина, он у својим романима не испитује психологију јединке; као прави романтичар, „он ствара бића већа од природе, прожета симболизмом, у којима се оличавају радости, патње и наде читавог једног сталежа“. Песник личног надахнућа, он је, према општем обележју, у исти мах, „и песник колективне душе која изражава страсти свога времена“. Ипак, у најширим размерама се као романтичар исказује тек у својим драмама. Он је, у њима и по њима, не само највећи писац романтизма него и најватренији теоретичар његове идеологије. У предговорима Кромвелу (1827) и Ернанију (1830) излаже своје идеје и концепције о позоришту, давши у ствари њима два манифеста књижевног романтизма. Ту се родила она његова чувена дефиниција: „Романтизам… није… ништа друго до либерализам у књижевности“. У својим драмама приказује прошлост, и песник се редовно претвара у историчара. Притом као да увек тежи интегралној драми. Он вели: „Драма не слика… само једну страну живота, него све посматра са свих страна“. Хоће по сваку цену да буде доследан романтичар. „Постоји један језик који никад не вара, – рећи ће – који разумеју сви људи, и који је дат свим људима:  језик великих страсти и великих догађаја. Нека се нико не обмањује, високе јеле расту само у пределима олуја“. И његово позориште је одиграло значајну улогу у развоју француске сцене. На премијери Ернанија, 25. II 1830, у Француској комедији (тада још Театр-Франсе), романтичари („разбарушени хајдуци мисли“ и „дивљаци уметности“ – према властитим изразима) заподевају жестоку битку с класичарима и надбијају противнике. Свака његова премијера је догађај своје врсте и свака му ствара нове пријатеље и обезбеђује нове непријатеље. У сваком случају, он је код Француза створио сценску уметност, иако му је председник Француске академије, проглашавајући га за члана, у поздравном говору рекао: „Ви сте увели арсеник (art scénique) у нашу књижевност“. Три драме су му у прози; остале су у александринцима. То су: Кромвел (Cromwwell, 1829), Ернани (Hernani ou l’honneur castillan, 1830), Марион Делорм (Marion Delorme, 1831), Краљ се забавља (Le Roi s’amuse, 1832), Лукреција Борџија (Lucrèce Borgia, 1833, у прози), Марија Тјудорова (Marie Tudor, 1833, у прози), Анђело, тиранин падовански (Angelo, 1835, у прози), Руј Блаз (Ruy Blas, 1833), Бурграви (Les Burgraves, 1843), Торквемада (Torquemada, 1882). Обично му се замерају мелодраматски карактер његових драма, слабост у психологији, претерано учешће лиризма у акцији. И, стварно, његове драме Кромвел, Ернани и Руј Блаз истичу се више лепотом стихова и снагом епских елемената него истинитошћу карактера и вероватноћом интриге. Ако се строже просуди, његове драме Марион Делорм, Краљ се забавља, Лукреција Борџија, Марија Тјудорова и Анђело, тиранин падовански нису ништа друго до мелодраме (прве две у стиховима). Бурграви су, међутим, „пре гигантска епска поема но позоришни комад“; уосталом, с њима ће песник доживети такву пропаст да ће се потпуно одбити од позоришта. После њих, како каже Ернест Ренан, И. је „осећао супериорност драме, њену неупоредиву моћ, и његов је геније одбио да се покорава њеним бедним захтевима“. Још ће, у својој 80. г., објавити драму Торквемада (1882), и то ће бити крај његовог позоришта. После песникове смрти излази Позориште у слободи (Le Théâtre en liberté, 1887), збирка сценских поема намењених читању у наслоњачи. Ту се нашла и драма Мач, чија се радња збива у Далмацији. У његовом позоришту пада у очи „сиромашна психолошка инвенција“. Он већином поступа као мелодраматичари. „Средствима трагедије додају се све мајсторије мелодраме: тајна врата, подруми, отров, шест мртвачких сандука Лукреције Борџије, васцела грађа патетичних ефеката за живце и за очи“ – мисли Гистав Лансон. Он још вели да се И. драме „не држе на својим ногама“. Радња је у њима простодушна и развија се произвољно, по песниковој ћуди. „Он гради неспретно свој заплет; он не уме да га води“. Његове драме уистину спасава лиризам стила. Примећено је да оне одговарају његовим лирским збиркама; „сву разлику прави овде нит заплета што спаја одломке надахнућа“. Али је Лансон ипак нашао у И. драмама „извесну комику маште, без духа, без тананости и без идеја, снажну, свакидашњу, помало гломазну, потпуно скривену у осетљивим елементима стила и стиха, у слици и рими, нешто изобилно и пуно боје чему се не би могла порицати снага“. Тачно одмерава општу вредност И. драма и др Душан З. Милачић, који закључује: „Волтер у својим трагедијама губи све одлике писца, док их Иго задржава,  јер је у својим драмама исти уметник, исти песник, и лепотом својих стихова замењује донекле моралну и психолошку вероватноћу“. На сцени СНП приказане су само две његове драме и три драматизације: 1874. Звонар Богородичине цркве (драматизација Ш. Бирх-Пфајфер), 1975. Марија Тјудорова, 1893. Лукреција Борџија, 1926. Деведесет трећа (драматизација П. Мериса) и 1969. балет са либретом о једној епизоди из Звонара Богородичине цркве – Есмералда (La Esmeralda).

ЛИТ: Ђ. Малетић, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 528-538, 750-753, 759-763;  Д. З. Милачић, Виктор Иго. Живот и рад, Бгд 1954; И. Хергешић, Књижевни портрети, Згб 1967; М. Шамић, Из стране и упоредне књижевности, Сарајево 1968, с. 253-273; Н. Бертолино, Поетско дело Виктора Игоа, Бгд 1972.

Ж. П. и С. А. Ј.