ИГРАЧКО ОБРАЗОВАЊЕ У НОВОМ САДУ – НСад је био веома „разигран“ град. Играли су сами Новосађани, играло се њима, играло се за њих. Између два светска рата лудовало се за модерним (помодним) играма, али и балет се радо играо и гледао, а још више све оно што се тако називало, а – називало се много тога. Нешто се одвијало на професионалној сцени (СНП), а много више ван ње, иако веома радо на правој позорници. А, како се долазило до играчког умећа и до играчког кадра за све разноврсне потребе у НСаду? Први притичу у помоћ учитељи играња (плеса), као што су Никола и Видосава Каћански, браћа Розенберг, Драгутин (Карољ) Немеш, који отварају своје школе (модерног) играња/плеса у којима се не уче само друштвене игре, него и карактерне и (француске) салонске (историјске). Временом се навикавамо да су њихова имена везана и за све оне друге форме игре, за оно „нешто између“, за оно што се називало балетом или се подразумевало под тим називом. Учитељи играња су били спремни у сваком моменту, за, такорећи, све што се тражи кад је у питању игра. Њима се једнократно придружују извесни г. Ружичић и Ружица Дружинић која организује свој течај класичних (?) игара у позоришту (1920). У школи певања и играња Бељајеве једна руска играчица давала је 1921. часове ритмике и карактерне игре, која је могла да се учи 1922. и у школи браће Розенберг. Ирма Франк је подучавала ученике ритмици 1936. Негујући покрет на свој начин, у балет су „умешала прсте” и Соколска друштва односно њихови радници. Другу линију чине људи, по свом основном опредељењу, из домена уметничке игре. Тајанствена ,,г-ђа А“, „руска играчица“, дискретно се појављује 1921, када и Валентина Ваљина, која је ангажована у СНП као примабалерина. Отварањем своје Балетске школе (4. II 1921) Ваљина чини озбиљнији покушај да и уметничка игра уђе у „школски“ систем. Колико и њен боравак у НСаду, толико је и рад њене школе био привремен. Резултате рада своје школе Ваљина је представила новембра 1922. на Балетској вечери (в), што је уједно био и испит за њених 45 ученика. Адолф Шрајбер има своју Балетску школу 1933. Музичка школа „Бајић“ заузима посебно место међу онима који су се бавили неким видом играчког образовања у НСаду између два светска рата, како по значају тако и по континуитету рада. Школа је основана (или је рад обновљен) 1927, а почетак рада Балетског одсека, који је у школи основан, датира из 1935. За рад Балетског одсека у периоду од 1935. до 1948. (када се оснива Средња балетска школа) везана су три имена: Штефа Поповић-Краљ, Магда Ковач-Хандлер и Милена Поповић (рођ. Чутуковић). О њиховом раду односно о раду Балетског одсека Музичке школе „Бајић“ сведоче сачувани програми, понека фотографија, али и текстови из тадашње штампе у којима се исказује интересовање за рад школе, не искључујући ни њен Балетски одсек. Рад је приказиван на јавним часовима током г., на крају г. и у другим видовима јавног наступања, што је неговано све време рада. Ова три наставника деловали су као педагози-кореографи, а у складу са својим играчким образовањем односно схватањем игре (комбинација ритмике, класичног балета, модерне игре, гимнастике), као и у зависности од узраста с којим су радили. Иако је „балет“ (тада, а и данас, широк појам не само код нас) био прихваћен од стране публике и иако је било одзива за учење „балета“, комплетнијег играчког образовања, са тенденцијом стварања играчког кадра, није било. Чега је било? Било је узлазне линије у смислу програма рада, урастања уметничке игре у војвођанску средину, гајења свести о уметничкој игри као пуноправној међу другим уметностима и, најзад, схватања потребе професионалног приступа и кадра у циљу подизања општег културног нивоа друштва. Други светски рат прекида рад школе „Бајић“, али не и „традицију“. Неки предратни ученици заједно са М. Поповић и са новим снагама, придошлицама, настављају тамо где су стали 1941. и даље под окриљем Музичке школе „Бајић“ (од 1. VIII 1945. под називом Државна музичка школа), у којој се задржава и Балетски одсек. Неки од тих „школованих“ ученика учествују, истина незнатно, у репертоару СНП (ВНП). Када се 1948. укида Балетски одсек при музичкој школи неки, с новим подмлатком, постају и први ученици државне средње балетске школе, а Милена Поповић постаје и први наставник (с Маргитом Дебељак, као првим директором школе). Неки сажимају школовање и улазе у новоосновани балетски ансамбл у НСаду, у њему остају, или одлазе. Неки из школе излазе као први дипломирани ученици после осмогодишњег школовања, односно као редовни ученици Балетске школе која је прерасла у осмогодишњу, а затим постају играчи, педагози, репетитори, проширујући своје интересовање и на критику, теорију, истраживање игре. Поменути прегаоци у домену уметничке игре били су активни и ван Музичке школе „Бајић“. Магда Ковач-Хандлер, која живи и ради у НСаду од 1933, а с прекидом (за време рата) негде до 1947, оставила је неизбрисив траг. Њено разноврсно играчко знање и искуство, урођени осећај за сцену, чинило је да њено поље рада буде широко, а допринос средини богатији, о чему говоре резултати рада и у њеној приватној школи и Пионирском позоришту у којем је и руководилац секције. Милена Чутуковић-Поповић у НСад долази 1939. и остаје трајно. Своје идеје о игри и свој однос према покрету преносила је кроз рад и у својој приватној школи – Пластичној школи модерног балета, радећи и у Музичкој школи „Бајић“ и као наставник у Средњој балетској школи у НСаду. У Чутуковић-Поповићки је НСад могао имати утемељивача Пластичне школе модерног балета, али околности нису ишле томе на руку. Дакле, играчко образовање је у периоду од 1919. до 1948. стасавало кроз рад људи који су сваки на свој начин, на основу свога знања и умења, свог „играчког порекла“, неговали покрет, бавећи се педагошким, кореографским и организационим радом. У свом приступу игри комбиновали су ритмичку игру, (уметничку) гимнастику, карактерну и салонску (историјску) игру, пластичну и модерну игру, класичан балет. За више од једне деценије после Уједињења 1919. карактеристичан је типично грађански приступ уметничкој игри, дилетантски, на који појединачни напори нису могли битније утицати. Штефи Поповић-Краљ, Магда Ковач-Хандлер и Милена Чутуковић-Поповић чине помак у том смислу и развија се, може се рећи, добар аматерски рад, који је полако али сигурно водио ка другачијем односу према игри и трајније и дубље везивао се за ту уметност. Бављење игром, јер то налаже друштвени статус, постепено добија нов смисао. Игра је имала своју публику, добро је примана и од гледалаца и од „штампе“ која је пратила збивања, била добронамерна и у већини случајева хвалила виђено. Подржавају се и хвале напори и резултати рада свих оних који су у служби игре, али све остаје на нивоу скромних потреба да буде „лепо, љупко, нежно и увежбано“, подразумевајући „уметничко“. Али, било је и критичких тонова (значи добронамерних) са становишта педагогије и естетике. После ослобођења уметничка игра је заступљена и надаље у приватној школи М. Поповић, још неко време ради и М. Ковач, а оглашава се и Милиша Милосављевић, који је ангажован у позоришту, али не задуго. Неко време играчко описмењавање омогућава се у Пионирском позоришту (1946), а затим и у Културном друштву „Ђорђе Зличић“ (1947) у којем раде М. Дебељак, па Борис Радак и Славија Ивковић-Маренић. После Другог светског рата много тога се мења. Нове су и другачије културне потребе, јаснији су и одређенији циљеви. Кад је обновљена Опера (новембра 1947), дефинитивно се поставило питање балета и, као почетни корак у обезбеђивању играчког кадра за потребе позоришта (репертоара), оснива се Балетски одсек при Драмском (Позоришном) студију ВНП децембра 1947. Иако је позоришни балет и после Другог светског рата на неки начин старији од школе, прави, професионални, рад започиње отварањем средње балетске школе у Новом Саду 1948. Временом, поред професионалне институције за играчко образовање (државне Балетске школе) и два приватна студија (М. Поповић и М. Дебељак) неки играчи, чланови Балета СНП, почињу да окупљају у основним школама децу заинтересовану за балет и с њима раде (Борис Радак, Жарко Миленковић, Јелена-Лелица Михајловић-Хајек). Рад на савременој игри, много г. након укидања модерне игре као предмета у БШ (који је водила М. Поповић), савремене тенденције почиње да промовише Јелена Андрејев („џез балет“) у КУД „Соња Маринковић“ и у „Партизану“, а своју групу формира Маргита Братоножић. Савремени покрет Љ. Мишић (в.) уводи прво спорадично у БШ и на Академију уметности, а затим у форми џез-игре и степовања наставља ван школе, самостално неко време при КУД „Соња Маринковић“ (група „Соња“), односно у КУД „Жељезничар“, те на Академији уметности у НСаду, где су ове форме игре уведене 1984. као факултативни предмети. Чланице групе „Соња“ (Т. Грујић и Г. Деан) оснивају студио „Ребис“.

ЛИТ: Н. С(имин), Модеран џез као избор. Љиљана Мишић покушава да утемељи школу за савремене игре, Дневник, 2. X 1983.

Љ. М.