ИЛИЧИЋ Фотије Ж. – управник путујућег позоришта и драмски глумац (Српски Чанад, 8. VII 1846 – Београд, 28. V 1911). Познат у своје време у свим нашим крајевима као Стари Фоча или, једноставно – Фоча. Учио је, према властитом казивању, „четири гимназијална разреда“ у Бгду; пети разред је наставио и прекинуо у Сремским Карловцима „због оскудног стања“. Дебитовао је у дружини Ј. Кнежевића 1. I 1862. у Старом Бечеју, па затим мења позоришне дружине које обилазе све наше стране. Исте г. ће се наћи у Бгду, у Театру у Великој пивари. Глуми код Ст. Протића, А. Пејића и у Крагујевцу код Паје Степића (1866-1868). Брзо се зажелео озбиљнијег рада, па се средином 1868. јавио на конкурс који је расписало НП у Бгду, али је одбијен (био се пријавио за струку јунака у историјским драмама, конверзационим комадима и шаљивим играма). Изгледало је да ће напустити позориште јер је отишао у Сокобању да учитељује (1869-1870). Међутим, јуна 1872. још једном се понудио београдском НП и поново није примљен. Крајем 1872. основао је сопствену позоришну дружину и отада је међу нашим народима почео да стиче углед и славу. Још два пута ипак подсећа Београђане на себе, августа и септембра 1875, али ни тада није имао среће. У два маха се нудио и СНП (1881. и 1886). Краће време 1873. провео у ХНК у Згбу. Све време свог позоришног деловања истицао је свој патриотизам, па се његова дружина звала Српско позориште, Српско народно позориште или Народно позориште, према томе на којем би се терену нашао са својим глумцима. Његово позориште је било превасходно националног и тек у мањој мери уметничког карактера. Из осећања родољубља он чак 1878. распушта дружину и одлази да се као добровољац бори против Турака. После рата поново саставља позоришну дружину. Касније ће основ његовог ансамбла увек градити чланови његове уже породице (он, жена, кћи са мужем, пет синова и сестра), дакле читава глумачка династија, друга по реду у историји српског позоришта, после оне чувене глумачке лозе чији је родоначелник поп Лука Поповић из Иванде. Тек у 48. г. живота доживео је част да се појави на београдској позорници, само као гост, о прослави 25-огодишњице зграде НП, 20. XI 1894, у улози Другог властелина у Ђурђу Бранковићу К. Оберњика и Г. Егрешија. И биће му, најзад, као управнику путујућег позоришта, омогућено да под истим кровом прослави 40-огодишњицу глуме и 30-огодишњицу управниковања. Било је то 22. I 1902, када је пред Београђанима тумачио једну од својих најбољих улога, Живка у Циганину Е. Сиглигетија. Али то је више било признање његовим националним него уметничким заслугама. У Бјеловару, из нама непознатих разлога, његову дружину је на краће време био преузео Ђ. Протић (1887). Често је са територије Аустроугарске прогањан и протериван. Аустријске власти су му 1908. одузеле концесију и протерале га из Хрватске. Од 1909, међутим, дружину је прихватила његова ћерка Милка Ранковић, рођена и одрасла на позорници, одличан редитељ и помало књижевница. Велика је штета што И.  позоришни рад не може да се прати хронолошки, у континуитету, да би се свестраније и свеобухватније сагледао. Али, свакако ваља истаћи да је његово Српско позориште пуних 40 г. играло значајну улогу у јавном животу наше прошлости, зближујући својом национално-културном мисијом наше народе и истичући се међу путујућим позориштима озбиљношћу и поузданом организацијом. Делујући више као окупљач глумачких снага и педагог, он је однеговао и поклонио нашим великим позориштима неколико глумачких нараштаја. Умро је од срчаног удара изненада, на улици, враћајући се кући, у своју Скадарлију, „недалеко од свога стана, да тако и својом смрћу потврди судбину вечитог путника и идеалног бескућника“. Одликован је Орденом Св. Саве IV степена (1902). Његов репертоар су најчешће чинила дела: Светислав и Милева, Потурица, Саћурица и шубара, Бој на Косову, Граничари, Максим Црнојевић, Пола вина пола воде, Школски надзорник, Запоља, Љуба Краљевића Марка, Немања, Хајдуци, Циганин, Стари бака и његов син хусар итд. У дружини коју је водио претежно је режирао а мање играо. И сам је, за потребе своје позорнице, као и други путујући управници, писао и прерађивао текстове и у томе је био неуморан и можда ненадмашан. Забележени су његови комади: Бирчанин Илија, Хајдук-Вељкова сирочад, Бан Павле, Бој на Мишару, Потоњи дани Смедерева, Женидба деспота Лазара, Тодор Пријездић, господар Сталаћа, Проклета Јерина, Смрт Краљевића Марка или Битка на Ровинама, Бој на Сливници, Стеван Синђелић, Деспот Ђурађ Бранковић, Ослобођење Крушевца 1806. године, Иконија, везирова мајка, Рајко од Расине, Борци за српску слободу, Београдски кесароши, Благослов владике Рада, Крвави јаглук, Марија и Милана или Јурмуса и Фатима итд. Као што се види, имао је по комад-два за сваки већи град у којем је гостовао.

ЛИТ: Краљевско српско народно позориште у Београду, Позоришни годишњак сезоне 1900-1903. године, Бгд 1903, с. 18; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 68, 224-226; Ж. Петровић, Пет писама Фотија Иличића, Зборник Музеја позоришне уметности СРС у Бгду, 1962, с. 251-254; М. Ибровац, Успомене, у: Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968, Бгд 1968, с. 617, 619, 621; Ј. Лешић, Путујуће позориште Фотије Ж. Иличића у Босни и Херцеговини, Театрон, 1974, бр. 1, с. 51-71; Б. С. Стојковић, Српска путујућа позоришта од краја 19. века до Првог светског рата, Театрон, 1975, бр. 4, с. 15-19; С. Јанић, Српско позориште 1857-1868, Театрон, 1975, бр. 4, с. 36-48.

Ж. П.