ИВАЊИ Иван – песник, приповедач, драмски писац и преводилац (Зрењанин, 24. I 1929 – ). Завршио је Архитектонски одсек при Средњој техничкој школи у НСаду 1948, глумио у Централном омладинском позоришту Војводине у НСаду 1946/47, предавао у Средњој техничкој школи у Чачку и Бгду од 1948. до 1950. и радио у секретаријату Савеза књижевника 1950/51. Потом је кратко био драматург Београдског драмског позоришта, па новинар листова „Омладина“ и „Младост“ (1951-1958), помоћник директора „Београдских новина“, помоћник управника за уметничка питања Савременог позоришта у Бгду, помоћник управника НП у Бгду за питања Позоришне комуне (1968-1974), затим саветник за културу и штампу при Амбасади СФРЈ у Бону. Објавио је књиге стихова Живећу увек пролећем (1950), Смешак под тачком разно (1951), Возови (1952), затим романе Човека нису убили (1954), Ушће које тражимо (1960), Свако игра своју улогу (1964), Смрт на змајевој стени и Диоклецијан (1973), драме Река без обала (1959) и Ласал или непоуздани пријатељ, есеје Немачке теме (1975), бајке Ајкула са женским срцем (1964), Кенгур, хеликоптер и остали (1967), радио-драме Гете и његова игра са Ифигенијом (1968) и др. Писао је и позоришне приказе. Дела су му превођена на албански, енглески, мађарски, македонски и немачки језик. Преводио је са немачког и мађарског, између осталог и драме Б. Брехта Мајка Храброст, Галилео Галилеи, Опера за три гроша и Мати (по Горком) и игру Аутобиографија Макса Фриша. Његове драме су извођене у позориштима у Бгду, Бањој Луци, Сарајеву, али и на радију и телевизији. На сцени СНП у НСаду је 1968. приказан комад Развод на мађарски начин Ласла Табија, у његовом преводу са мађарског.

С. Ј.