ИЗДАВАЧИ И ШТАМПАРИ ДРАМСКИХ ДЕЛА КОД СРБА У УГАРСКОЈ ДО 1914. Г. – Од 1736, када је у Сремским Карловцима изведена прва представа у новијој историји позоришта у Срба, до оснивања СНП, 1861, ради се и на нашој драмској књижевности: српски писци у почетку само преводе и прерађују позоришне комаде, а доцније стварају и оригиналну драмску литературу и припремају основу за развој позоришног живота већих размера, на ширем подручју. Наиме, непрекидним стваралаштвом у области драмске књижевности стварани су и основни услови и репертоарска подлога за оснивање дилетантских позоришних дружина у Војводини од 1813. до 1861; захваљујући великим делом и тим околностима, значајан допринос развитку скоро непрекидног позоришног живота на овом подручју дали су у том периоду Јоаким Вујић (в), Атанасије Николић (в), Максим Брежовски (в), Константин Поповић Комораш (в), Никола Ђурковић (в), Јован Кнежевић (в) и други. Педесетих г. XIX века, а нарочито после оснивања СНП, ХНК Згб и НП Бгд, рад на драмској књижевности, оригиналној и преведеној, све је богатији и разноврснији. Бујан развитак театарског живота Срба у Војводини и појава многих дилетантских позоришних дружина били су олакшани и тиме што су драмски текстови у том раздобљу и доцније били штампани, па према томе и приступачни свугде где је било интересовања за позоришни рад. Нарочито је штампана драма била велика помоћ првим нашим професионалним театрима на почетку њиховог рада, па и у доцнијим периодима. У току историјског развитка драмске књижевности код Срба прва драма штампана је 1787, у Лајпцигу, „у Типографији госп. Таибнера“. Била је то Голдонијева комедија Терговци у преводу Емануила Јанковића (в). Само две г. доцније, 1789, Јанковић је код истог типографа објавио своју прераду сеоске веселе игре у једном чину Благодарни син Јохана Јакоба Енгела, а исте г. и превод новог комада, „једне наравоучителне веселе игре за децу у четири дејствија“, Зао отац и неваљао син или родитељи, учите вашу децу познавати! Франца Ксавера Старка. Овај моралистичко-педагошки комад штампан је у Типографији Јосифа Курцбека у Бечу. Отада до седамдесетих г. XIX века повремено ће се штампати драме на српском језику у више места Аустроугарске, у разним штампаријама и од многих издавача. Од седамдесетих, а нарочито осамдесетих г. XIX века, драмска дела на српском језику штампају се у Аустроугарској све чешће, и од 1914. главна издавачка делатност у овој области књижевности на нашем језику концентрише се у два-три центра на територији на којој је гостовало СНП. Притом треба имати у виду да су драмска дела такорећи од почетка била објављивана не само у засебним књигама, него у зборницима, часописима, календарима, па чак и у листовима; у периодичним публикацијама и листовима, додуше, нису увек штампане целе драме него најчешће одломци, али је и међу њима у том погледу било изузетака. После појаве превода и споменуте прераде Е. Јанковића, у Бечу ће се штампати, у великим временским размацима, још неколико драмских текстова српске преводне и изворне књижевности: у Штампарији Стефана Новаковића (1793), код Мехитариста (1833), у Штампарији Јерменског манастира (1819, 1836, 1847, 1850; или, 1876 – издавач Стеван Ћурчић) и у Књигопечатњи Александра Андрића (1859). Од 1798. до 1840, међутим, дакле нешто више од четири деценије, главни и најплоднији центар штампане драме на српском језику био је Будим, где је у том периоду, у Штампарији Краљевског свеучилишта пештанског, одштампано педесетак драмских текстова наших писаца и преводилаца. На самом почетку штампања наших драма у тадашњој престоници Угарске појављује се 1799. и један издавач тог књижевног жанра на нашем језику – Јован Каулици (старији), купец пештански; доцније ће се онде јавити као издавач и Јосиф Миловук. У међувремену се Лајпциг још у два маха налази као место издања наших драмских спевова и сочиненија: 1837. са Штампаријом Брајткопфа и Хертла, а 1846. са Типографијом Јована Шнирера. Од 1808. улази у послове издавача драмских дела новосадски књиговезац и књижар Дамјан Стефановић Каулици, а од 1813. његов син Константин, такође књижар новосадски. Од 1843. до 1846. драме штампа и Константинов син, Јован Каулици (млађи), али се као новосадски штампар драмских дела пре њега појављује синовац Емануила Јанковића, Павле Јанковић. У Штампарији коју је водио до своје смрти, 1841, а отада па даље његова удовица Екатерина, штампано је између 1837. и 1884. нешто више од десетак позоришних комада. НСад после тога постаје средиште штампарства код Срба у Угарској, које ће, међу другим типографским пословима, непрекидно, кад мање – кад више, штампати и драмску литературу на српском језику. Списак новосадских штампарија које су извршавале такве поруџбине или чак биле и издавачи драмских дела, и временски периоди у којима су се тим послом бавиле, заслужује пажњу и треба их редом навести: Народна књигопечатња др Данила Медаковића (1851-1853), Епископска књигопечатња, доцније Платонова књигопечатња односно Платонова штампарија (под овим другим именом у власништву Српске велике гимназије новосадске; 1860-1870), Брзотисак Игњата Фукса, доцније Аугуста Фукса (1861-1884), Српска штампарија др Јована Суботића (1871), Српска народна задружна штампарија (1872-1876; штампала је двадесетак драмских дела), Штампарија Српске књижаре Браће М. Поповића (1876-1911, издавач је и штампар највећег броја позоришних комада, в. Књижара Браће М. Поповића у Новом Саду), Штампарија Књижаре Арсе Пајевића (1877-1894), Књижара Луке Јоцића (1879), Српска штампарија др Светозара Милетића (1881-1888), Парна штампарија Николе Димитријевића (1881, 1884), Штампарија др Стевана Павловића и Луке Јоцића (1893) и Штампарија Учитељског деоничарског друштва „Натошевић“ (од 1908. па даље). Но, не треба мислити да су ове штампарије при штампању драмских дела обављале само графичке услуге: већина њих биле су истовремено, попут Српске књижаре Браће М. Поповића, и издавачи драмских текстова, нарочито Књижара Арсе Пајевића (в). СНП је, од 1876. заједно са Књижаром Браће М. Поповића и Књижаром Браће Јовановића у Панчеву, такође, један од водећих издавача драмских дела у раздобљу од преко тридесет г. (1872-1905, в. Зборник позоришних дела). Драмска литература на српском језику штампана је до 1914. и у другим местима на територији Угарске, укључујући и Хрватску и Славонију као делове бивше троједне краљевине која је била у државно-правном односу са Угарском, и Трст као место штампања многих књига на нашем језику: у Сегедину – у Штампарији Јована Грина (1845, 1847); у Земуну – у Штампарији Данила Медаковића (1850), Штампарији Игњата К. Сопрона (1852-1862), Штампарији Симе Паића (1889) и у Штампарији Јове Карамате (1893; код овог се штампара у два маха појављује као издавач Бранко Бакаловић); у Трсту се, у једном случају, поред штампара Б. Р. Зупана, региструје као издавач Андрија Стојковић (1851); у Сремским Карловцима – у Штампарији Данила Медаковића (1849, у календару „Зимзелен“), у Митрополитско-гимназијалној типографији, доцније Српској манастирској штампарији (1859, 1863, 1902, 1903, 1905, 1911); у Пешти – у Штампарији Бајмела и Козме (1862); у Сомбору – у Штампарији Андрије Вагнера (1862), а издавач је Књижара Миливоја Каракашевића, и у Штампарији Фердинанда Битермана и Сина (1896, 1900); у Темишвару – у Штампарији Ернеста Штегера (1868); у Вуковару – издавач драма је Књижара Александра Вагнера (1866, 1869), у Панчеву – у Штампарији Антона Сибенхауера (1856), а издавач је Књижара Браће Јовановић (1881-1895), један од највећих српских издавача у Угарској (в.  Књижара Браће Јовановић уПанчеву); у Вршцу – Марковићева књижара (1881) као издавач а у Штампарији Ветла и Веронића (1884); у Загребу – у Штампарији Ф. Фишера (1884, 1885), у Штампарији Карла Албрехта (1890), Дионичкој тискари (1890), Српској штампарији (1898) и у Штампарији Мила Маравића (1902); у Великој Кикинди – у Накладној штампарији (1888, 1889), која је била лепо започела са издавањем циклуса позоришних дела, али је после г. дана престала да их објављује (в. Позоришна библиотека Накладне штампарије у ВеликојКикинди), и у Штампарији Српске књижарнице Јована Радака (1895); и у Великом Бечкереку – у Штампарији Српске књижарнице Ј. Грчића (1896). Тиме би, колико се могло утврдити, углавном била исцрпљена листа штампара и издавача драмских дела у Угарској на српском језику до 1914. Делатност МС као издавача драмских дела одвија се у том раздобљу у два периода: од 1827, када је издала прву драму штампану у засебној књизи, до 1864. њено седиште је у Пешти; отада до 1911, када се појавила последња драма штампана у њеном издању, до почетка Првог светског рата она се налази и ради у НСаду. Ако се драмама штампаним у засебним књигама додају и драмски текстови објављени у тим периодима у ЛМС, Матица спада у ред издавача који су у оно време поклањали знатну пажњу драмској књижевности (в. Матица српска и позориште). Поред ЛМС, који је свој први драмски текст (Ратобид и Илка Јована Суботића) донео тек 1838, драмска дела објављивали су, пре њега и упоредо с њим, и други зборници, часописи и листови који су излазили на нашем језику у Угарској и Бечу. Прва публикација за коју се зна да је пре других објавила драму је „Забавник“, књижевно-поучни алманах који је 1815. у Бечу покренуо Димитрије Давидовић као додатак својим „Србским новинама“. У њему је, за г. 1816, штампан Љубисав, „једна игра у једном дејству-акту“ Соломона Геснера. „Забавник“ је, док је излазио „у царствујушчем граду Вијени“, у св. за 1819. објавио и једну Коцебуову једночинку. Пре ЛМС, објавио је један позоришни комад и зборник Георгија Лазаревића „Цвеће“ (I), штампан у Будиму 1829 – комедију Пријатељи новосадског професора Лазара Лазаревића (в), а једну драму и „Србска зора“, забавник за 1836, такође штампан у Бечу. После њих, упоредо са ЛМС, дела из драмске књижевности објављивали су часописи и листови: у Новом Саду – „Даница“ (уредник Ђорђе Поповић Даничар), „Јавор“, „Матица“, „Позориште“, „Недељни лист“, „Шаљиви астроном“, „Српске илустроване новине“, „Стража“, „Невен“, „Стражилово“, „Даница“ (уредник Милутин Белановић), „Комарац“, „Стармали“ и „Пчелица“; и календари (доносили су их као посебан прилог): „Бачванин“ за 1890. и 1891, „Ласта“ за 1890. и 1891, „Сремац“ за 1891. и „Годишњак“ за 1892; у Бечу – „Србско-далматински магазин“ за г. 1854-1859 (и у св. за г. 1863, која је штампана у Задру, такође објављује један драмски текст), „Србска зора“, забавник за г. 1836.  (издавач Спиридон Јовић), „Немања“ и календар „Зимзелен“ за г. 1859. (издавач Александар Андрић); у Сремским Карловцима – „Бранково коло“ и календар „Зимзелен“ за г. 1849. (издавач Александар Андрић); у Згбу – „Српски забавник“ за г. 1884. и 1885. и календар „Србобран“ за г. 1895; у Сомбору – „Голуб“; у Панчеву – „Споменак“ и у Сремској Митровици – „Фрушка гора“ (в. Драмска дела у листу „Позориште“, Позоришни комади учасопису „Јавор“). Драмска дела штампана су такође и у Бгду, Нишу и Крагујевцу (код разних издавача – у засебним књигама, и у часописима, листовима и алманасима), на Цетињу (у часопису „Црногорка“, књижевном листу „Луча“ и годишњаку „Орлић“ за г. 1867, и засебно), у Мостару (код издавача Пахера и Кисића), Сарајеву (у часописима „Босанска вила“ и „Нада“), Дубровнику (у часопису „Срђ“, и засебно) и велик број хрватских издања позоришне литературе који је објављен у Згбу. Она овом приликом нису узета у обзир, јег се овим прегледом омогућује глобалан увид у издавачку делатност драмске књижевности на српском језику која се остваривала само на територији Угарске и у Бечу, где је било седиште централне власти аустроугарске монархије, дакле на подручју на којем је и СНП, углавном, распростирало своју делатност. Између два светска рата ЛМС у већим временским размацима објављује четири цела драмска текста, два краћа и два дужа, и одломке из више драма. Као издавач драмских дела у том раздобљу пажњу заслужује и новосадска Књижара „Славија“ Владе Лежимирца.

ЛИТ: С. Новаковић, Српска библиографија за новију књижевност, 1741-1847, Бгд 1869; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, XLV, други разред, 58, Бгд 1907; Ј. Скерлић, Историски преглед српске штампе (1791-1911), Југословенска штампа, Бгд 1911; Т. Милитар, Штампа у Војводини, НСад 1939; Т. Милитар, Штампарство у Војводини, НСад 1940; Д. Кириловић, Каталог Библиотеке Матице српске, I, Српске књиге 1494-1847, НСад 1930; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 193-242; Д. Кириловић, Каталог Библиотеке Матице српске, II, Српске књиге 1848-1880, НСад 1955; Народна библиотека Србије – Каталог књига најезицима југословенских народа 1519-1867, Бгд 1973.

Л.