ЈАКОВЉЕВИЋ Стеван – књижевник (Крушевац, 7. XII 1890 – Београд, 2. XI 1962). Основну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу, а студије биологије у Бгду 1913. Био је суплент гимназије у Крагујевцу 1919-1921. и одборник општине изабран на листи КПЈ; затим је суплент у Бгду 1921/22. Од 1922. је на београдском Филозофском факултету асистент, па од 1929. доцент, од 1934. ванредни, а редовни професор од 1938, када је примљен и за дописног члана САНУ (редовни је постао 1960). Докторирао је 1925. У Првом светском рату борио се као резервни официр, а Други светски рат је провео у заробљеништву у Немачкој и Италији. После рата до пензионисања, 1961, поново је запослен на факултету (од 1945. до 1950. је ректор Београдског универзитета). Био је члан Президијума Савезне народне скупштине. Његово најзначајније дело је, несумњиво, уметничка ратно-историјска хроника Српска трилогија (1937), врло потресно сведочење о херојским подвизима, патњама и ратничким доживљајима и искушењима људи и српског народа у току Првог светског рата. Дело сачињавају три књиге, а свака обухвата посебну животну и историјску етапу: Деветсточетрнаеста (1934), Под крстом (1935) и Капија слободе  (1936), писане тако да свака једна из друге проистичу, једна у другу се сливају и чине складну уметничку целину. У првој књизи су приказани почеци рата с променљивом срећом, у другој су трагични тренуци напуштања земље под притиском моћнијег непријатеља и мукотрпни пут преко Албаније, у трећој ослобођење и тријумфални повратак у отаџбину. Он прича о великим догађајима и дирљиво лепим подвизима храбрих људи природно, просто и једноставно, са много крепког реализма. У таквом излагању главни носиоци ратних збивања нису појединци, ма колико били храбри и велелепни у родољубивим изливима, него цео српски народ који стреми да казни насиље и поврати слободу. Оваква узбудљива и веродостојна грађа о рату и животу била је подесна за драматизацију: браћа Никачевићи, драмски писац Милутин (в) и глумац Светолик (в), извукли су из дела можда најпотресније тренутке и најзанимљивије ликове, нарочито наредника Драгана, и вешто компоновали драму-драматизацију у три чина, а седам слика, и назвали је На леђима јежа према имену једног истуреног и непријатељским нападима опасно изложеног положаја на фронту на којем су се осећали заиста нелагодно као да су стварно почивали на бодљама јежа. Драматизација је извођена 1938. у НПДб. Његов роман о београдском друштву између два рата Смена генерација (1939) и мемоарска проза, иако су били популарни, по вредности знатно заостају за Српском трилогијом. Велика забуна (1952) је романсирана хроника о драматичним збивањима од 27. III 1941, односно од једнодушне побуне народа против срамног пакта и обарања вероломне владе до државног слома и капитулације. Дело Ликови у сенци (1956) је документарни роман о тегобном животу у заробљеништву у Италији и у Немачкој и о жестокој борби између „назадних“ и „напредних“ снага које су сматрале да је њиихова борба део народноослободилачке борбе у земљи. Остала дела: Крвава авлија, роман (1958), Сузе и осмеси, приповетке (1959), Земља у пламену, романсирана хроника (1961).

БИБЛ: Стеван Ј. Јаковљевић, Српска трилогија, Бгд 1952.

ЛИТ: А-м, „На леђима јежа“ Стевана Јаковљевића, Југословен, Кикинда 1939, бр. 503, с. 3; С Пауновић, Стеван Јаковљевић. Писци изблиза, Бгд 1958; Б. Ковачевић, Стеван Јаковљевић (1890-1962), Савременик, март 1963, с. 197-205.

Б. С. С.