ЈАКШИЋ Ђура – књижевник, сликар (Српска Црња, 27. VII / 8. VIII 1832 – Београд, 16/28. XI 1878). Прво је дете од деветоро деце оца Дионисија, свештеника, и матере Христине. Основну школу је започео у родном месту, а наставио на немачком језику у Хацфелду (данашњи Жомбољ у Румунији) и у Сегедину (1842), где је завршио и три разреда гимназије 1843-1846. Како није био баш успешан ђак, отац је узалудно покушавао да га усмери да буде трговац. Његова склоност ка цртању превагнула је па је у трећем разреду гимназије почео да учи цртање у приватној школи, да би га отац у јесен 1846. послао у темишварску школу цртања код Словака Агоста Дунајског, а 1847. у Пешту у школу италијанског сликара Ђакома Марастонија. У обема школама показао се као најбољи ученик. По повратку у Српску Црњу 1848, због избијања револуције у Пешти, отишао је у добровољце и учествовао у биткама против Мађара. Током 1850-1851. учио је сликање у Великом Бечкереку код сликара Константина Данила. Намеравао је, али због недостатка новца није успео, да се 1851. упише на ликовну академију у Бечу, где се дружио са Змајем и сликарима Стевом Тодоровићем и Новаком Радоњићем, преводио мађарске пенике, писао своје песме и сликао. Крајем 1852. се разболео и вратио кући да слика композиције за иконостас месне цркве.  Почетком 1853. отац га је плативши таксу ослободио служења војске. Прве песме објавио је у ЛМС 1853. Једно време (1853-1854) похађао је минхенску сликарску академију. Од 1855. до лета 1856. боравио је у Кикинди где је писао песме, али се услед недостатка новца вратио кући и наставио да слика. Крајем 1856. дошао је у НСад, где је сликао портрете, али и боемски живео. Био је запослен као учитељ у Подгорцу и Сумраковцу (1857-1858), у Заводу Леополда и Кларе Шпачек у Бгду (од јула 1858) и у Пожаревцу (од августа 1860). У јуну 1861. оженио се Христином Николић из Пожаревца са којом је имао синове Милоша и Белуша и ћерке Тијану и Милеву. Уз материјалну помоћ оца од октобра 1861. до јула 1862. похађао је ликовну академију у Бечу, где је настао циклус песама „Љубав”, али је ту написао и друге песме, приповетке и трагедију Сеоба Србаља, за коју га је МС наградила са 100 дуката. Ова драма била је извођена у Бгду, НСаду, Панчеву и другде, а његове песме често су рецитоване. Живео је веома немирним животом, учитељујући по селима и паланкама (Пожаревац 1863, 1866-1868, гимназија у Крагујевцу 1863-1865, Сабанта 1865-1866, Рача 1868-1869); у реалци у Јагодини предавао је краснопис и цртање (1869), а септембра 1864. радио је и у галерији слика у манастиру Враћевшница и као коректор у Државној штампарији у Бгду 1872. За почасног члана ДСНП изабран је 1862. и поново 20. XI 1865. Живео је разуздано, у дуговима, у оптужбама звог честог пијанства, због немара у послу, због сукоба, често је хапшен и осуђиван. Стално одбијан због немања уредног занимања, српско држављанство је добио тек 1870. Сарађивао је у листовима: „Ласта”, „Седмица”, ЛМС, „Српске новине”, „Подунавка”, „Словенка”, „Даница”, „Јавор”, „Вила”, „Србија”, „Млада Србадија”, „Враголан”, „Отаџбина”, „Исток” и др. Дела су му превођена на руски, чешки, француски, италијански, бугарски, немачки, мађарски, словачки, енглески, пољски, македонски, словеначки, турски и албански. Рано је оболео од туберкулозе, а пред смрт уз њега је стално био лекар и пријатељ Ј. Ј. Змај. У СНП су изведене његове драме: Станоје Главаш 1921, Јелисавета 18. XI 1869. и Сеоба Србаља 18. VI 1863. Поводом 150. годишњице од његовог рођења драматург СНП Јасмина Њаради је приредила представу А трње је за човека (1982).

БИБЛ: Сеоба Србаља, НСад 1863; Јелисавета кнегиња црногорска, Бгд 1868; На гробу кнеза Михаила, Бгд 1868; Кнезу српском Милану Обреновићу IV, Бгд 1872; Песме, Бгд 1873; Своме узвишеном добротвору Његовој светости Кнезу Српском Милану М. Обреновићу IV на дан венчања са светом Кнегињом Наталијом, Бгд 1875; Приповетке, I–III, Бгд 1876; IV, Бгд 1878; Дела, I–X, Бгд 1882-1883; Ратници, Бгд 1886; Песме, I, Бгд 1900; Приповетке, I, Бгд 1902; Дела Ђуре Јакшића, I–IV, Бгд, Земун 1911; Две приповетке, Оксфорд 1919; Изабране песме, Бгд 1920; Антологија Ђуре Јакшића, Згб 1924; Целокупна дела, I–IV, Бгд 1928-1931; Станоје Главаш, Згб 1932; Преписка, Бгд 1951; Песме. Јелисавета. Проза, НСад, Бгд 1961; Сабрана дела, I–V, Бгд 1978.

ЛИКОВНА ДЕЛА: Пад Сентомаша, 1849; Богородица, Беч 1852; Богородичин трон, црква у С. Црњи; иконе на дверима, архијерејском трону и соклу Богородичиног трона у цркви у С. Црњи, 1853; Усековање главе св. Јована Крститеља, 1853; Исус Христос, црква у С. Црњи, 1854; Портрет даме, 1855; Девојка с лаутом, 1855; Св. Апостол Павле, 1856; Девојка у плавом, 1856; Цар Душан, 1856; Краљевић Марко, 1857. и 1862; Таковски устанак, 1858; Портрет брата и сестре, 1861; Старина Новак, 1862; Смрт Карађорђа, 1862; Портрет Лазе Костића, 1862; Портрет девојке (Девојка с распуштеном косом), 1863; Аутопортрет, 1866; Кнез Михаило на одру, 1868; Свети Ђорђе на коњу, 1870; Портрет кнеза Милана, 1873; Дете на одру, 1874. и др.

ЛИТ: С. Вуловић, Ђура Јакшић, песник и сликар, у: Дела Ђуре Јакшића, Бгд 1883; с. 1-135; Т. С. Виловски, Моје успомене, Сремски Карловци 1907, с. 337-346; Чича Илија, Скадарлија своме Ђури Јакшићу, Comoedia, 17. XII 1923, бр. 5, с. 26-28; Ј. Живановић, Ђура Јакшић: Живот и рад, у: Целокупна дела IV, Бгд 1931; И. Секулић, Судбина и карактер Ђуре Јакшића, Српски књижевни гласник, 1939, бр. 7, с. 410-419; М. Поповић, Ђура Јакшић, Бгд 1961; К. С. Ђурић, Библиографија Ђуре Јакшића, Бгд 1984.

М. Л.