ЈАНКОВИЋ Емануило – драмски писац, преводилац и посрбљивач (Нови Сад, можда 1758, а вероватније нешто касније – Суботица, 5. X 1791). Завршио је средњошколско образовање у Угарској, а медицину студирао у Халеу и Лајпцигу, али није довршио студије. Ипак, изабран је за члана Природословног друштва у Халеу – објавио је књигу Физическоје сочињеније… у Лајпцигу 1787. У Прагу је 1790. откупио једну штампарију, пренео је у НСад и отворио књижару, али никада није добио лиценцу за штампање српских књига. Умро је на пословном путу из Беча у НСад. Као студент, 1787, објавио је превод комедије Терговци Карла Голдонија, тада модерног, живог италијанског писца. У предговору, просветитељски интонираном, објашњава значај комедије: „Највећа част национални моји и данас јоште мисли да су комедије не само младости, но и старим људима шкодне, и само их за немецко измишљање држе, гди су ђаволи Швабе измислили како ћеду варати новце од људи“. Нико, међутим, није успео да схвати корист од комедије, јер их нема код Срба. Он хоће да пружи пример с намером своје сународнике „из њиова незнања ослободити и комедије добре код њи у бољи кредит метути“. Читалац ће видети да су у овој књизи „случаји и битија која се сваки дан међу људима налазе“. Прижељкујући да и код Срба ојача књижевност, па и драмска, он будилачки кличе: „Ал камо Србљи, гди сте, што спавате? Зора је, пробудите се! Време је веће!“ Тај његов предговор, „пролог“, први је напис о драми код Срба, па и о позоришту, јер говори и о тадашњим немачким представама путујућих глумаца. У доцнијим преводилачким подухватима није био тако срећне руке као са Голдонијем. Други његов драмски превод је Зао отац и неваљао син или у избору Родитељи учите вашу децу познавати немачког писца из Чешке Франца Ксавера Штарка. Ј. је, како сам каже, темељно прерадио само прву сцену првог чина, остало је приближно оригиналу. Његов превод драме Благородни син (Лајпциг 1879) је „сеоска весела игра“ немачког писца Јохана Јакоба Енгела. За разлику од прва два превода, у овоме је Ј. чинио крупније интервенције, имена је посрбио, радњу пренео у Банат, начинио, дакле, прву прераду-посрбу каквих ће доцније бити веома много. Његов напор имао је лепог одјека, много мање на сцени, далеко више код читалачке публике, нарочито због језика ових књига. „…Нисам писао у словенским, него у материним језику; то ће ми сваки опростити кад помисли да ја нисам Славјанин нег Србљин и да не пишем за Славјане нег за Србље“. Било је гласова да је Ј. у НСаду основао позоришну дружину и давао с њом представе. Ово никада ничим није доказано, али је веома вероватна друга претпоставка, да је писао и оригиналне драме. Издајући Терговце, у посвети Јосифу II, он каже: „Било би ниско сујетно када би ја, уместо узор-дела странаца, поднео мојим сународницима моје још незреле радове“. Био је прави просветитељски писац и по темама и по дидактичности и по утилитарном схватању књижевности – прво корист, онда све остало.

ЛИТ: Б. Маринковић, У породичном кругу Емануила Јанковића, Годишњак Филозофског факултета у Н. Саду, 1970, бр. 1, с. 359-419; Б. Маринковић, Емануило Јанковић с оне стране непознатог, Годишњак Филозофског факултета, НСад 1971, бр. 1, с. 191-300; Б. Маринковић, Твораштво по сродности или Емануило Јанковић, Годишњак Филозофског факултета, НСад 1972, бр. 1, с. 241-369; П. Херити, Књижевни језик Емануила Јанковића, НСад 1983, с. 331.

Б. Кв.