ЈЕФТИЋ Павле М. – хроничар/историчар позоришта (Карловчић, Срем, 15. V 1897 – Нови Сад, 26. X 1972). Родитељи су му били земљорадници. Основну школу је похађао у родном месту (1904-1908), а гимназију у Сремским Карловцима (1908-1918) са прекидом када су га мађарске војне власти интернирале у Бачку Тополу, Згб и Подравску Слатину (1914-1916) и од 1916. до 1918, када је био војни обвезник. На Филолошки факултет, на групу за књижевност и језике, уписао се у Бгду 1918, а дипломирао је у Згбу 1922. Радио је као суплент гимназије у Великом Бечкереку (Зрењанину) и Куманову (1922-1924), професор у Вршцу (1924-1928), референт и обласни просветни инспектор Банатске области у Петровграду/Зрењанину (1928-1930), референт за средњу наставу (1930-1935) и бански просветни инспектор (1935-1940), в. д. начелника и начелник Просветног одељења Дунавске бановине у НСаду и Смедереву (1941-1942), инспектор Министарства просвете и професор X мушке гимназије у Бгду (1942-1944), в. д. начелника Министарства за социјалну политику и народно здравље (1944), службеник Општине у НСаду (1945-1947), конзерватор Завода за заштиту споменика културе (1947-1953) и кустос Војвођанског музеја у НСаду (1953-1963). Говорио је немачки, а служио се грчким и латинским језиком. Боравио је у Немачкој (1924, 1928, 1962, 1969), Аустрији (1925, 1966), Француској (1926, 1968), Италији (1927, 1963, 1968), Бугарској, Турској (1933), Грчкој (1937, 1964), Чехословачкој (1934, 1936), Мађарској (1938). Први рад је објавио 1921. у земунској „Мисли“: „Кројцерова соната Л. Толстоја“. Чланцима и расправама из књижевне и културне историје сарађивао је у „Банатском гласнику“, „Народној мисли“, ЛМС, „Политици“, „Дневнику“, али и у специјализованим часописима („Војвођански музеј“, „Рад војвођанских музеја“, „Нови Сад у прошлости и садашњости“), међу њима и позоришним као што су новосадско „Позориште“ (1936), „Наша сцена“ (1955-1960) и тузланско „Позориште“ (1965-1970). У Библиотеци СНП чува се његов рукопис Дневника представа новосадских позоришта 1919-1961, који је Ј. (за међуратни период поглавито из штампе) сачинио и Позоришту предао поводом стогодишњице 1. XII 1961. Тај рукопис је, приређен за штампу и опремљен регистрима, објављен у електронској форми на поставци СНП (2015). Његов уметнички портре израдио је академски сликар Светислав Вуковић у Прагу (1934).

БИБЛ: Јован Капдеморт, Зборник МС за друштвене науке, 1954, бр. 9, с. 170-175; Позориште имамо – зграду немамо, НС, 1956, бр. 116-117, с. 8; Ренесансни књижевник у данашњици. Поводом прославе годишњице Марина Држића, НС, 1959, бр. 142-143, с. 4-5; Позоришна архивистика у Војводини, НС, 1959, бр. 145, с. 12; Драма Лазе Костића, НС, 1960, бр. 152-153, с. 8-9; Оставка Тихомира Остојића на положај председника Позоришног одсека, у: Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 371-378; Нушић и Српско народно позориште, Позориште, Тузла 1965, бр. 2, с. 171-183; Тихомир Остојић и Српско народно позориште, Позориште, Тузла 1965, бр. 3, с. 603-615; Позоришне зграде у Новом Саду, Позориште, Тузла 1966, бр. 4-5, с. 492-505; Прва српска драма и њен писац, Позориште, Тузла 1967, бр. 1, с. 64-70 .

В. В.