ЈЕФТИЋ Стеван – драмски писац и хуморист (Нови Сад, 23. XI 1854 – Београд, 5. XII 1904). У литератури се наводи и као Јевтић. Његов отац, по занимању сапунџија, звао се Јован, а мати Јелена. После завршене основне школе и гимназије учио је за војног лекара у Згбу, али студије није завршио него се посветио наставничком позиву. Од 1877. био је наставник немачког језика у Српској вишој девојачкој школи у НСаду; 1. II 1886. изабран је за привременог деловођу српске народне позоришне дружине за време њеног боравка у НСаду. С њом је био још и у Сремским Карловцима, Великом Бечкереку и Перлезу, где ју је напустио пошто му је 23. VI 1886. уважена оставка на службу. Затим је прешао у Бгд за наставника Реалне гимназије. После више г. проведених на раду у Реалци, запослио се као преводилац у Министарству спољних послова Србије, где је остао до краја живота. Иза себе је оставио жену Анку и седморо деце. Књижевним радом је почео да се бави 1874. објавивши у „Јавору“ своју прву песму. Огледао се скоро у свим књижевним родовима: поред песама објављивао је и приповетке, краће приче, романе и комедије. Радови су му штампани још и у „Застави“, „Отаџбини“,  „Братству“, „Виделу“, „Дневном листу“, „Миру“, „Трговинском гласнику“, „Ловцу“, „Вечерњим новостима“, „Бранику“, „Малом журналу“ и другде. У листу ДСНП „Позориште“ објавио је 1879. и један позоришни приказ представе комада Последња воља. У засебним књигама штампани су ови његови радови: Албум хумористичких слика, књига прва (приче, НСад 1877) и Сито и решето, хумористички и сатирични списи (приповетке, у две књиге, Бгд 1885. и 1887); Вулкани, књига прва (лирске песме, Бгд 1889); Даница, роман из београдског живота (Бгд 1891); Спахиница, роман из живота војвођанских Срба (Бгд 1891); Милутин, епски спев у шест песама (Бгд 1894); Скупљени списи, књига прва (са ликом писца, Бгд 1898); поред тога, објавио је и три пригодна спева који потврђују колебљивост његове личности и зависност његовог чиновничког положаја у последњој деценији обреновићевске Србије. У београдском „Малом журналу“ је 1905. у четири маха објавио своје преводе са немачког Шекспирових сонета, у сопственом избору. За позориште је написао четири позоришна комада: комедију Четири милиона рубаља, романтичну игру у четири чина с певањем Благо цара Радована, дечју глуму Љубица и либрето за једночину оперу Дана. За комедију Најбогатији (што је био првобитни наслов комада Четири милиона рубаља) награђен је са 200 форинти из Накиног фонда Матице српске. Са Спахиницом (1891) и Благом цара Радована (1892) конкурисао је код Српске краљевске академије за награду из Мариновићевог фонда. Писао је лако и много, без трајнијих резултата. Његова поезија најчешће је сведена на формално донекле прихватљиву конструкцију у доживљајно-емоционалном и версификаторском смислу речи, али је лишена правих, искрених осећања и дубље мисаоности. Прозна дела му само у ретким изузецима достижу ниво осредње фељтонистике. Као хуморист веома је близак своме савременику Васи Крстићу-Љубисаву („Доктору Казбулбуцу“). Хумор му је лак, површински, незлобив, неретко натегнут, усмерен на разбијање доколице и забаву по сваку цену. Многе његове песме, као на пример Бик на вашару и Чика-Перин буђелар, још су дуго певане у веселом друштву. Од његових позоришних комада свакако је најзанимљивији Четири милиона рубаља, који би и по теми којом се бави и по извесној живости радње и лакоћи дијалога могао и данас бити добар повод за сценски експеримент на оживљавању нашег старог, наивног театра, посматраног из сасвим другог угла од оног у којем га је видела публика из осамдесетих г. 19. века. Та његова комедија изведена је у НП Бгд (1885) и у СНП (1886), а Благо цара Радована само у НП Бгд (1893) – оба са музиком Д. Јенка. Овај други комад остао је у рукопису.

БИБЛ: Љубица, дечија глума у две радње, Бгд 1884; Најбогатији, ЛМС, 1885, књ. 144, с. 149-150; Четири милиона критика. Изазвани плотун мојим нападачима, Видело, Бгд 1885, бр. 52, с. 3-4; бр. 54, с. 4; бр. 55, с. 3; бр. 56, с. 3; бр. 58, с. 4; Четири милиона рубаља, шаљива игра у три чина, с певањем, Бгд 1887; Дана, лирска идилска опера у једном чину, музику израдио Дионисије ди Сарно Сан-Ђорђио, Бгд 1900.

ЛИТ: Ј. Грчић, Стеван Ј. Јефтић – Најбогатији, ЛМС, 1885, књ. 144, с. 127; С. В. Поповић, Стеван Ј. Јевтић – Најбогатији, ЛМС, 1885, књ. 144, с. 136; М. С(ави)ћ, Четири милиона рубаља, Браник, 1886, бр. 46, с. 3; А-м, Представа из народног живота, Наше доба, НСад 1886, бр. 47, с. 3; -cs, Die Woche begann mit einem Original-Lust-spiele, Gross-Becskereker Wochenblatt, 1886, бр. 26, с. 3; Ненад, Четири милијуна рубаља, Застава, 1888, бр. 164, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 13, с. 3; W., Стеван Ј. Јевтић, песник, Будућност, Вршац 1893, бр. 22, с. 4; М. Савић, Стеван Ј. Јевтић, Застава, 1928, бр. 3, с. 3; бр. 4, с. 3; В. Стајић, Новосадске биографије, VI, Додатак, НСад 1956, с. 85-86.

Л. Д.