ЈЕРАНТ Петар – балетски играч (Београд, 11. IV 1930 – Нови Сад, 3. VIII 1998). Завршио је четири разреда Индустријске занатске школе (берберски занат) у НСаду 1947, два разреда Грађанске школе у НСаду 1949. и четворогодишњи течај у ДПШ БО у НСаду 1951. под руководством Маргите Дебељак. Стипендија Извршног већа АП Војводине омогућила му је да се редовно школује и определи за позив балетског играча. Од 1. III 1950. па све до пензионисања, 15. IX 1974, припадао је балетском ансамблу СНП, где је добио и статус солисте. Играчку каријеру је започео 1948, на сцени СНП, када је узео учешће у опери Еро с онога свијета, али као члан фолклорног ансамбла „Светозар Марковић“. Дугогодишњи је наставник фолклора у Позоришној школи – Балетски одсек и сарадник аматерских фолклорних ансамбала. Први пут се појавио у солистичкој улози 1950. као Баба Јага у балету Ноћ на голом брду. Рано се испољио као играч карактерног фаха са смислом за комично и пуне две деценије је играо такве улоге. Иако је претежно наступао као глумац-играч, многобројне су му и играчко-глумачке улоге. Одликован је Орденом рада са сребрним венцем.

УЛОГЕ: Малоумни младожења (Ђаво у селу), Бенволио и Отац Лоренцо (Ромео и Јулија), Зганарел (Дон Хуан), Лицитар (Лицитарско срце), Бележник (Лопов Гаспар), Војвода од Фурландије (Жизела), Маћехина ћерка (Пепељуга), Војвода и Дроселмајер (Копелија), Мајордом (Шчелкунчик), Краљ просјак (Есмералда), Индијански поглавица (Петар Пан).

ЛИТ: Н. Петин, Последња балетска премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 5; М. Бабинка, Лако, свеже, популарно…, Дневник, 1. III 1956; Г. Б., Занимљива бајка, Дневник, 25. V 1965; Ж. Миленковић, Озбиљан уметнички задатак, Позориште, НСад 1969, бр. 6-7, с. 4; С. Савић, Петар Јерант (1930-1998), Алманах позоришта Војводине, 1999, бр. 32, с. 133-134.

Љ. М.