ЈОВАНОВИЋ Милан А. – професор, преводилац, начелник ДСНП (Ириг, 8. X 1849 – Нови Сад, 4. VII 1935). Био је познат и по свом врло популарном надимку Бáба. Рођен је у трговачкој породици. Троразредну основну школу завршио је у Иригу, прва два разреда реалне гимназије у Сремској Митровици, трећи и четврти у Сремским Карловцима, а од петог до осмог разреда (1865/66 – 1868/69) учи у Српској великој гимназији у НСаду, где и матурира као најбољи ђак своје генерације. Од јесени 1869. до јуна 1873. студира права на Универзитету у Пешти. За време студија био је питомац Текелијиног завода и члан „Преоднице“. Са дипломом Правног факултета 24. IX 1873. постављен је за суплента новосадске Гимназије за предмете Историја и Географија; професорски испит из тих предмета положио је 18. XII 1876. на Филозофском факултету у Пешти, с правом да их предаје и на немачком језику. У Српској великој гимназији новосадској, у току дуге професорске каријере, предаје Општу историју, земљопис, историју Угарске, математику, мађарски и немачки језик, филозофску пропедеутику (логику и психологију) и, као факултативан предмет, француски језик. Од 1. IX 1888, заједно са Ф. Оберкнежевићем (в), привремено предаје и гимнастику. Низ г. је био чувар гимназијске нумизматичке збирке. Спада у неколицину најистакнутијих професора-енциклопедиста који су ширином спреме, свестраним способностима и као педагози створили велики углед новосадској Гимназији. Крајем јуна 1916. је пензионисан; у школским г. 1917/18. и 1918/19. хонорарно је предавао у својој матичној школи, а од школске 1919/20. до 1923/24. је био хонорарни предавач у Државној женској реалној гимназији у НСаду. Г. 1898. обележена је 25-огодишњица а 1913. 40-огодишњица његовог професорског рада; 1. V 1925. организује му новосадска Гимназија прославу 50-огодишњице наставничког рада као једном од својих најзаслужнијих и најпопуларнијих професора. Ј. се, иако Милетићев присталица, до његовог повлачења са политичке позорнице не упушта у политичку борбу; доцније, после раздвајања Српске народне слободоумне странке, један је од првака Либералне странке и блиски сарадник Михаила Полита-Десанчића (в), Мише Димитријевића и Илије Вучетића (в). После 1918. приступа Радикалној странци. За члана Књижевног одељења МС изабран је 1880. а у његов Одбор биран је од 1881. до 1913. Потпредседник Књижевног одељења био је 1909. и 1910. Био је члан и Управног одбора МС. За Матичиног почасног члана изабран је 1930. Дугогодишњи је председник „Добротвора“, задруге за обезбеђење породице после смрти њеног домаћина. У ДСНП и СНП је на разним функцијама ангажован скоро четрдесет г.: од 1885. до 1914. је  члан Позоришног одсека ДСНП, од 2. III 1912. до 15. XII 1913. је и секретар Друштва за СНП. После смрти А. Хаџића (в) од 17. I 1916. врши дужност начелника ДСНП до 16. IX 1920, када је изабран за члана Управног одбора и почасног члана Друштва. Јануара 1923. поново је изабран за начелника ДСНП и на том положају остаје до 23. XI 1924. За његово време спроведено је 22. XII 1919. подржављење СНП, нередовним поступком и мимо услова које је била поставила Главна скупштина Друштва 30. XI 1919. и са последицама које заслужни Ј. није желео нити очекивао. Бавио се публицистичким и преводилачким радом. Највећи број радова објавио је у листовима „Застава“, „Браник“, „Српско коло“, „Задруга“, „Вечерњача“ и „Добротвор“, чији је био и одговорни уредник (1911-1914). Сарадник ЛМС био је од 1882. до 1932; један је од покретача часописа „Стражилово“ (1884), у којем је и сарађивао. Радови, оригинални и преведени, штампани су му још и у „Јавору“, годишњим извештајима Српске велике гимназије у НСаду, „Календару МС“, РИ и МС и у засебним књигама. За потребе ученика превео је са мађарског Историју Угарске, I-II, Ф. Рибарија (1879, 1884), Земљопис за гимназије, I-II, Ј. Хунфалвија (1896), Историју света, I-III, О. Варге (1896, 1898, 1909), Историју Угарске, I-II, Л. Баротија (1903, 1904) и Земљопис за ученике средњих школа, I,   О. Варге (1904); са мађарског је превео и роман М. Јокаија Патер Петар (1886). Сви ови преводи су штампани. МС награђује га 1874. са 30 форината из Накиног фонда и штампа у „Летопису“ превод са латинског Четири говора Цицеронова против Катилине (1882; засебно 1883). Од оригиналних објављених радова важнији су: географско-културна црта Брдо и човек (1906), Из прошлости града Ирига (1922) и чланци посвећени др Николи Крстићу, Јану Амосу Коменском, Сави Вуковићу, барону Милошу Бајићу и Николи Пашићу. У листу „Позориште“ објавио је 31 рецензију о представама СНП – 1876, 1877, 1881, 1890, 1891, 1895, 1896, 1900. и 1904. Као члану Књижевног одељења МС, њему су поверавани на оцену романи, приповетке, историјски и географски списи и позоришни комади, и већи број тих рецензија је објављен. У својству члана ПО ДСНП оцењује драмске текстове послате СНП ради откупа и извођења. Превео је с оригинала знатан број позоришних комада: у СНП су, у његовом преводу, извођени Мехурићи или Пружај се према губеру, Штромфајеви и Вечити закон Г. Чикија (1887, 1888, 1892), Задушне жене А. Ларонжа (1896), Добре сведоџбе Малахова и Елснера (1897), Луда посла П. Шентана (1900), Дворска милошта Т. фон Трота (1903), Добросретник Г. Дрегеља (1909), Мала чоколадарка П. Гавоа (1915), Бајка о курјаку (првобитно: Курјак) Ф. Молнара (1913) и Он мора бити мој Г. Дрегеља (1919). Нису му изведени преводи: Кад виноград цвета Б. Бјернсона, Хилдегарда Ф. Шентана, Ајвар Г. Чикија, Сликари А. Вилбранта, Верглаш и подсвојче Ш. Бирх-Пфајферове, те Мамузе, La gamine и Не играј се светињом непознатих аутора. Одликован је црногорским Даниловим орденом V и IV степена и Југословенском круном III степена.

БИБЛ: Говор о шездесетогодишњици Друштва за Српско народно позориште, НСад 1921.

ЛИТ: Ј. Грчић, Портрети с писама, I, Згб 1921, с. 1; М. П. Костић, Стипендисте Матице српске, у: Споменица Матица српска 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 642; Ј. Грчић, † Милан А. Јовановић, Глас МС, 1935, бр. 30, с. 106-107; М. Малетин, Садржај Летописа Матице српске 1825-1950, НСад 1963, с. 86-88; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, 1974, с. 45; Ј. Николић, Библиографија Матице српске 1826-1949, НСад 1976, с. 239; М. Бикицки, А. Каћански, Библиографија новосадске штампе 1824-1918, НСад 1977, с. 77-78, 129-130; В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791-1914, НСад 1980, с. 226, 255.

Л. Д.